U psihološkoj ravni, čovek je biće koje na prvom mestu traži sigurnost i prihvatanje. Ljubav je taj primarni ključni doživljaj: biti prihvaćen bez uslova. No, kada taj doživljaj izostane, u detinjstvu ili kasnije, javljaju se kompenzacioni mehanizmi. Jer praznina u nama ne podnosi da bude prazna, ona zahteva ispunjenje, pa makar i prividno.
Tako žeđ za ljubavlju često prerasta u žudnju za moći. Tamo gde nismo naučili da smemo da budemo krhki, tražimo snagu. Tamo gde nismo dobili priznanje da smo dovoljni, tražimo potvrdu da smo najbolji. Tamo gde nismo osetili toplinu bezuslovnog prihvatanja, tražimo hladnu utehu trijumfa.
Narcisoidnost je upravo to: ne ljubav prema sebi, već zaštitna maska iza koje se krije osećaj da nismo dovoljno vredni. Čovek koji stalno mora da bude u pravu, u stvari, ne može da izdrži unutrašnji bol mogućnosti da nije dostojan ljubavi. Onaj koji žudi da bude glavni, često se u dubini oseća zanemarenim i nevidljivim. Onaj koji hoće da bude prvi, čini to iz straha da će u suprotnom ostati zaboravljen, sam na margini.
Ipak, važno je dodati da neka žudnja za moći nije patološka. Postoji zdrava potreba za autonomijom, kompetentnošću, odgovornošću. U psihološkom smislu to je težnja ka zrelosti i samostalnosti, a u teološkom smislu odgovor na Božiji dar slobode. Razlika je u tome da li moć koristimo kao sredstvo izgradnje i saradnje ili kao bekstvo od ranjivosti i sredstvo dominacije.
Problem nastaje kada surogati pokušaju da zamene ono što nedostaje. Pobeda, dominacija, dokazi superiornosti, sve to daje kratkotrajnu euforiju, ali ne i trajno smirenje. Naprotiv, svaki trijumf pojačava potrebu za sledećim, kao zavisnost.
U teološkoj perspektivi, ovde dodirujemo jednu arhetipsku priču: iskušenje da „budemo kao bogovi“ (Post. 3,5). Tamo gde ljubav nedostaje, umesto da se otvorimo za nju, mi težimo da sami izgradimo svoje božanstvo (idola): vlast, kontrolu, trijumf. Ali upravo time gubimo ono što najviše tražimo. Jer, čovek nije stvoren da smisao crpi iz moći, već iz odnosa: sa Bogom i sa bližnjima. Ljubav je dar, a ne plen.
Ovde se otkriva i druga nijansa: ljubav nije samo pasivno primanje. Istina je da je ne možemo osvojiti silom, ali je isto tako tačno da ona zahteva naš aktivni odgovor. U bogoslovlju se to naziva sinergija, tj. susret Božije blagodati i ljudske slobode. Ljubav je odnos, dvosmerni tok: primamo, ali i dajemo.
Psihologija nas uči da praznina ne može biti ispunjena moći, već povezanošću. Teologija dodaje da ta povezanost nije samo međuljudska, već pre svega bogočovečanska. Ljubav koja je tražena kroz nametanje i kontrolu ostaje nedostižna. Ali ljubav kao blagodat, kao bezuslovno Božije „da“ našem postojanju, jeste ono što leči unutrašnji strah i prazninu.
Krhkost ima posebnu ulogu u tom procesu. Krhkost sama po sebi nije vrlina, već tek onda kada je udružena sa poverenjem. Ako je čovek samo krhak, bez nade i oslonca, on pada u očajanje. Ali ako je krhak i istovremeno veruje, u drugoga, u Boga, u smisao, tada ta krhkost postaje vrata ljubavi. Upravo to hrišćanska mistika naziva kenozisom, pražnjenjem od lažne moći da bi se napravilo mesto za istinsku ljubav.
Na kraju, moramo uočiti i moralnu dimenziju žudnje za moći. Nije sve stvar rana (trauma) i deficita. Čovek je slobodno biće, i ta sloboda znači da on može svesno da izabere i zlo: manipulaciju, uništavanje, dominaciju. Tu psihologija mora da stane i prepusti reč bogoslovlju i etici. Žudnja za moći nije samo posledica unutrašnjeg bola, već može biti i svestan greh, odnosno odluka da se drugi koristi umesto da se voli.
I tu se pojavljuje paradoks ljudske psihe i duhovnosti: ljubav se ne osvaja, ona se dozvoljava. A dozvoljava se tek kada prestanemo da bežimo u iluzije moći i kada prihvatimo da je istinska snaga upravo u krhkosti koja veruje da je ljubljena.
Jovica Radović