ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA – LIČNI STAV
„Nad Šapcom je mesečina
za stolove toči srmu
šesn’est gudi violina
plovi pesma niz kaldrmu.
Cicvarića biser žice
spremio od suvog zlata
iznajmljuju poj slavuja,
pljušti kiša od dukata.“
Samo do skora ovakve, i slične, pesme rezlegale su se šabačkom „kaldrmom“. Šabac je u svemu bio prvi, najbolji, naš ponos i dika sa kojim smo se „kurčili“ (izvinite na izrazu ali nemam prikladniji) gde god smo išli sa kim god smo pričali i „nabijali na nos“ onima koji su u naš lepi grad dolazili. A svakom od nas, koji ovaj grad istinski volimo ali i poštujemo, kada se u njega vraćamo posle malo dužeg odsustva, bilo zbog posla ili godišnjih odmora, već na samom mostu i pogledu na Savu srce je počinjalo da podrhtava kao da iz grudi hoće da iskoči. Evo ga! Moj Šabac!
Obišao sam puno sveta, video mnogo gradova, sjajnih građevina, velikih muzeja, zaniljivih pijaca (ogledala svakog grada) koji su bili, verovatno, mnogo lepši, bogatiji, uređeniji, ali nisu imali dušu kakvu je imao grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka. Ili su se vremenom moji geni, od bogate i slavne prošlosti, toliko „deformisali“ da drugu i tuđu lepotu ne mogu, ili neću, ni da vidim – samo Šabac.
Vekovima je ovaj gradić i prostor odolevao svim mogućim i nemogućim osvajačima i uspevao da preživi i ostane svoj na svome. I da napreduje. Iako na vetrometini svih nesreća, na raskršću svih puteva, imao je ovaj grad neku magiju i privlačnost koja je od ljudi koji su u njemu živeli, ali i koji su u njega dolazili da žive, izvlačila samo ono najbolje.
I, da, Šabac zaista ima bogatu tradiciju kulture, pesme i humora, i to je jedan od razloga što ga mnogi i danas zovu – „Mali Pariz“. Grad se kroz istoriju isticao kao centar trgovine, obrazovanja i kulturnih dešavanja, a to se odrazilo i na njegovu umetničku scenu. Šabac je još u 19. veku bio poznat po svom pozorištu – Šabačko pozorište je jedno od najstarijih u Srbiji, osnovano 1840. godine. U Šapcu se održavaju brojni kulturni festivali, koncerti i književne večeri, a gradski duh je uvek bio naklonjen umetnosti i kreativnosti.
Muzika i pesma su duboko ukorenjeni u tradiciji i Šabac je bio poznat po narodnoj muzici, kafanskim pesmama, ali i po festivalima. Mnogi muzičari i pevači iz ovog kraja ostavili su dubok trag u srpskoj muzici.
Šabac je ipak, verovatno, najpoznatiji po svom specifičnom humoru i duhovitosti. To se najbolje ogledalo kroz „Čivijadu“ – manifestaciju koja je promovisala šalu, satiru i parodiju na društvene pojave. Šapčani su postali poznati po tome da se na svoj račun šale podjednako kao i na tuđi, a ta otvorenost i vedrina bili su i ostali deo identiteta grada. A kritika, kroz šalu, na račun političara, društvenih pojava ili svakodnevnog života davala je poseban šarm… I pokazuje koliko je humor deo šabačkog identiteta i koliko su Šapčani vešti u tome da kroz smeh i ironiju prenesu ozbiljne poruke.
Poplave
Uspeo je Šabac da odoli i promeni vlasti u zemlji, najezdi Srpske napredne stranke i sumanute, možda je bolje reći bolesne, želje Aleksandra Vučića da pokori i potčini sve što hoda i diše na ovom srpskom dunjaluku. I pored velikog pritiska iz Beograda, uskraćivanje svega i svačega što je republička vlast mogla da uskrati, a naročito novca, Šabac je živeo punim plućima. Napredna vlast, čitaj Aleksandar Vučić, nisu uspeli da iskoriste poplave, kao veliku nesreću, a On se samo u nesreći naroda snalazi, da preuzmu grad u svoje ruke, i pored nonšalantnosti tadašnjeg gradonačelnika koji je iz samo njemu znanih razloga verovao više državnim funkcionerima nego narodu koji je došao pred Gradsku upravu pa je morao da podnese ostavku.
Kažu: „u svakom zlu ima i nešto dobro“ a dobro je bilo to što su „doktori“, Birmančević i Pajić, izvisili u preuzimanju vlasti u gradu i pored svih pritisaka od strane „države“, kako ove napredne štetočine nazivaju sami sebe, i zloupotrebe državnih resursa uz obilato kršenje zakona, a novi gradonačelnik je postao (izvučen iz šešira) tadašnji mlađani narodni poslanik koji se do tada baš i nije proslavio u politici grada naročito kao Načelnik Društvenih delatnosti.
Međutim, sa njim Šabac doživljava novu renesansu. Neki mladi i ambiciozni ljudi, pokoji dovedeni i sa strane, ispunili su njegov Kabinet i prionuli na „posao“ a sa njima Šabac je ponovo postao „pozitivna“ glavna tema ne samo u Srbiji nego i Evropi.
Mnogo bi mi trebalo i vremena i prostora da sada nabrajam šta je sve dobro tad u Šapcu učinjeno. Ipak ne mogu a da ne spomenem: ubrzani razvoj industrijske zone, projekat „Sava park“ i zatvaranje deponije u centru grada, za kulturu se izdajalo 7% iz gradskog budžeta, počela je rekonstrucija centralnog gradskog jezgra, izgrađena je fabrika za prečišćavanje otpadnih voda, građani su sami odlučivali o trošenju novca od poreza na imovinu, mediji u Šapcu su bili slobodni…
Ipak, možda je u govor tadašnjeg gradonačelnika prilikom otvaranja spomenika Jevremu Obrenoviću najbolje osikano stanje u gradu:
„Šabac je oduvek bio drugačiji od ostatka Srbije. Tako je i danas. U najtežim trenucima, u velikim krizama, kada nam prete poplave ili nepoznata bolest, mi koji slobodni živimo i radimo u Šapcu, uvek smo pobeđivali i davali primer ostatku Srbije. I danas mi pokazujemo pravac kuda treba da se kreće Srbija. Mi ovde živimo slobodno, ne određuje nama vlast šta ćemo da radimo. Mi na referendumu odlučujemo kako se troši naš novac, šta nam je najvažnije i šta prvo gradimo od naših para.
Mi, Šapčani, volimo da kažemo da smo potpuno različita civilizacija u odnosu na druge gradove u Srbiji. Zato što ne dozvoljavamo da nas bilo ko ucenjuje i potcenjuje. Svako ko dođe u Šabac susrešće se sa ponosnim, vrednim i poštenim ljudima.
To su evropske vrednosti, to je sloboda za koju se vredi boriti i u toj borbi će ponovo pobediti. Mi smo se ovde u Šapcu udaljili od tradicije koja nas vuče nazad, u prošli vek. Mi se razvijamo, mi slobodno radimo, zapošljavamo se i slobodno živimo.
Danas kada otkrivamo spomenik gospodar Jevremu, pravi je trenutak da kažemo kako je on gradio Šabac. Prosekao je ulice pod pravim uglom. U ovim ulicama koje se i danas nalaze tu oko nas, postojale su apoteke, škola i njima je išao prvi fijaker u Srbiji.
Mi smo ponosni na to što je i danas, Šabac šampion u razvoju.
Potpuno smo rekonstruisali grad. Uradili smo 165 ulica i puteva. Pravimo trgove i parkove. Gradimo vodovod i kanalizaciju. Šabac danas izlazi na Savu. Izgradili smo Savsku aveniju i stvaramo veličanstveni Sava park na 300 hektara, pluća našeg grada. Šabac je infrastrukturno najopremljeniji grad u Srbiji.
U poslednje četiri godine 11 hiljada ljudi se zaposlilo. Danas 40 hiljada naših sugrađanki i sugrađana svakoga dana ide na posao. Napravili smo najveću industrijsku zonu na Balkanu. Uveli smo najbolji, ekološki gradski prevoz u Srbiji. U našem gradu svako dete može da ide u vrtić i samo u Šapcu nema liste čekanja. Sva deca će ići u školu u jednoj smeni, kako bi njihovi roditelji bili bezbrižni, jer znaju da su im deca na sigurnom, da uče i pripremaju se za uspešan život u našem Šapcu.
Zajedno sa našim poljoprivrednicima u Pocerini stvorili smo uslove za proizvodnju voća kao u razvijenoj Evropi. Sada ćemo sa našim Mačvanima da omogućimo navodnjavanje 20 hiljada hektara najplodnijih oranica u Srbiji.
U Šapcu je Jevrem odlučivao onako kako se tada odlučivalo u Evropi. I danas se u Šapcu odlučuje kao u Evropi. Vredni ljudi mogu da dobiju posao, a da ih niko ne ucenjuje i potcenjuje. Mi smo stvorili takve uslove da se poslodavci takmiče za svoje radnike. To nema nigde u Srbiji, samo u Šapcu.
Ponosni smo što je čuveni Financial times naš grad svrstao među deset gradova u Evropi koji su najbolji za razvoj biznisa. To znači da živimo sve bolje i da smo slobodni u svom gradu.
Gospodar Jevrem je od Šapca za 15 godina napravio evropski grad. A mi, svi zajedno, za 4 godine, napravili smo grad koji se najbrže razvija u Srbiji.
Nemački geograf i putopisac iz tog vremena, Feliks Kanic je pisao o Šapcu: „Varoš koja se i Kapijom Jevrope može zvati, varoš koja korača podjednako sa Beogradom, a štaviše u mnogo čemu prednjači”.
Kako tada, tako i danas.
Verovatno ste čuli šta se priča po Srbiji?
„Od sada u Beograd na vašar, a u Šabac kao u prestonicu.“
Drage moje sugrađanke i sugrađani,
Da budemo ponosni jer živimo u gradu koji je gospodar Jevrem stvorio kao moderan grad u kome žive dobri ljudi.
Iz srca – Šabac je naš – glavni grad!“
Epidemija
I, tako, preživeo je Šabac mnogo toga ali epidemiju „Korona virusa“ nije. Ali ne zbog epidemije ni zato što je Aleksandar Vučić ponovo iskoristio nesreću naroda da podigne svoj rejting, što je finansijski „davio“ grad uskraćujući mu sve što se uskratiti moglo, i što je u otimačini Šapca koristio sve dozvoljene a naročito nedozvoljene resurse, uključujući i osobe sa margine života, već zato što je gradonačelnik Šapca „poleteo“ ka Beogradu i tako izneverio sve ono što je do tada radio, gradio i govorio.
A da će se tako nešto dogoditi moglo se pretpostaviti već ranije. Šabac, kao slobodan grad, „otvorio“ se prema srpskoj opoziciji i liderima te opozicije koji su u naš grad dolazili jer su samo u njemu imali slobodne medije za koje su mogli nešto da kažu. Tako je, bez i malo stida i srama, u Šabac stigao i lider, „najveće“ opozicione stranke. Isti onaj koji je brutalno iz stranke isterao „gazdu“ Šapca i naterao ga da osnuje novu stranku, lokalnu. Sujeta je čudo koja tera „male“, ali samo u njihovoj psihi, ljude iz provincije da se dokazuju onim „velikim“ iz prestonice i u njoj treba tražiti objašnjenje zašto je Šabac danas tu gde jeste.
I, umesto, da se radi na jačanju lokalne političke partije i organizacija civilnog društva „partijski komesar“ je počeo da osniva kojekakve ispostave beogradskih političkih organizacija i tako, svesno ili ne, oslabio svoju. A gradonačelnik, ličnom voljom ili ne – nebitno je, svoju, do tada uspešnu politiku, stavio je u službu beogradskih vancaga pa je počeo da propagira nebulozni bojkot koji je Beograd najavljivao. Pa čak je i lično lepio nalepnice „bojkot“ po saobraćajnim znacima u Šapcu i okolini.
I, sve što se dalje događalo je istorija.
Bez naravoučenija
Nažalost, umesto da lokalni političari, pre svih bivši gradonačelnik ili možda bolje njegov „stvoritelj“ priznaju grešku, izvine se građanima i krenu u ponovno osvajanje vlasti, jer izgubljena je bitka, vlastitom krivicom, a ne rat neko je od uspešnog gradonačelnika napravio „Skočka“ koji je sve manje delovao u Šapcu a sve više skakutao od Beograda do Brisela. Za to vreme njegova stranka „Zajedno za Srbiju“ potpuno je izgubila ugled u gradu a naročito kada je počela da se „udružuje“ sa nekim nebitnim grupama iz Beograda kojima je dala na legitimitetu i na značaju a što su ovi to posle sjajno iskoristili.
I, umesto, da Šabac ima jednu jaku političku organizaciju i nekoliko političkih udruženja kojima će interes grada biti na prvom mestu dobili smo jednu surogat koalicionu listu u kojoj brojni „lideri“, lokalnih ispostava beogradskih stranaka, ne mogu ni sami sa sobom a kamo li zajedno.
Studenti
Šabac nije univerzitetski grad pa je neka njihova veća „pobuna“ bila nemoguća. Međutim, u borbu za bolju i pravedniju Srbiju u kojoj će institucije raditi na polzu građana a ne u korist korumpiranog i kriminalnog režima Aleksandra Vučića, uključili su se maturanti, pre svih Šabačke gimnazije. Nije tajna da su im lokalni političari davali logističku a možda i finansijsku pomoća ali, kako stvari stoje, sve to je činjeno u interesu da se ovi mladi ljudi drže pod kontrolom. Zato i ne čudi što u Šapcu nije održana ni jedan ozbiljan „bunt“ ni protest protiv nakaradne lokalne vlasti. A nije da nema razloga da se „kritikuje“ naprednjačka vlast. Možda u tome treba tražiti i razloge što na protestima nema mnogo građana, mada ponekad „bljesnu“ ali se odmah potom i „ugase“.
Zborovi
Studenti su „otvorili oči“ građanima i uputili ih na njihovo zakonsko pravo „zborove građana“. I, koliko god je ova „institucija“ naišla na plodno tle u velikoj većini gradova Srbije toliko je brzo svela u Šapcu. A nije da nije bilo dobrih namera, velikih nadanja i očekivanja da će baš zborovi građana podići grad iz petogodišnjeg političkog mrtvila. Ali, avaj, „i srušiše se lepi snovi moji“ jer pojedini „ugledni“ članovi šabačke opozicije nisu mogli ni hteli da prihvate kritiku pa su zborovanje građana razbucali kao… znate već šta.
Posle nekoliko meseci nekom je palo na pamet da zbor u Šapcu oživi, a bolje da nije, jer sve što je grupa pojedinaca pokušala sa zborom da uradi je sramota koja se rečima opisati ne može. Zanimljivo je da su vodeće vedete trenutnog šabačkog zborovanja veoma bliske takozvanoj šabačkoj opozici što navodi na mnogo insinuacija. A jedna od njih može da bude i ta da se neko iz šabačke političke „elite“ uplašio da zbor ne iznedri neko novo lice u građanskom buntu pa „bolje sprečiti nego lečiti“.
A ovaj, poslednji, baš je bio sramotan. I više je ličio na zasedanje Skupštine grada na kojoj se iznose gluposti i besmislice nego na „direktnu demokratiju“. Prvo izglasan je falsifikovani zapisnik sa prethodnog zbora jer u njemu nije stajalo da je „Podriskim“ izglasana zabrana javnog snimanja, ali i sve što se potom događalo doprinelo je da se ionako mali broj prisutnih građana razbeži „glavom bez obzira“, uz komentare koji nisu pristojni da ih objavim.
Opozicija
Potpuno je stupidno da se, u ovom trentku, neko, pa i ja, bavi takozvanom opozicijom ali, u Šapcu smo došli do „crvene linije“ kad više nema dalje. Siguran sam da šabački politički „gazda“ i njegov „partijski komesar“ spremaju nešto „veliko“ ali bojim se da će od toga građani Šapca imati najmanje koristi. Kao, ako se sećate i 1996. godine.
Ono što je veoma čudno je činjenica da se „brojna“ šabačka opozicij oglašava, reklamiranja radi, za sve i svašta kako bi se stekao utisak da nešto rade. Ali, na zabranu snimanja zbora niko se od njih nije oglasio. Ni onako usput. E, upravo to može da potvrdi da ih je baš zabolela rečenica od 100 novih lica u lokalnoj politici pa su im tako „Podrinske“ postale veći problem nego korumpirana i nakaradno kriminalna naprednjačka vlast kojom se uopšte ne bave.
Fotografisanje
Fotografisanje je još jedna stvar, ili enigma, u plašenju građana. Neko, u ime studenata, svakodnevno protura priču da se iz „bezbednosnih“ razloga ne fotografišu učesnici protesta. I sve bi to imalo smisla da odmah posle održanih protesta, a katkad i dok su protesti u toku, lokalni „političari“ svoje fotografije i fotografije svojih „simpatizera“ ne objavljuju, na „angro“, po društvenim mrežama.
Zašto?
Pa zato! Kad dođe trenutak da se „ubere letina“, i kad dođe do novih izbora na listama će opet biti samo oni „junaci“ koji imaju dokaze da su u „pobuni građana“ učestvovali. Iako mnogi od njih na proteste dođu samo da budu viđeni, da se fotkaju i odu ali i da od svojih centrala iz Beograda namaknu neku prinadležnost.
Zato, poštovani sugrađani ne plašite se kad vas neko snima. To vam je jedini dokaz da ste bili učesnici ovih istorijskih događaja. I da Šabac ima sto novih lica koji će, kad dođe vreme, moći i umeti da vode grad. I da politika nije i ne sme da bude ničija privilegija. Mada, u ovom trenutku, za običnog građanina, biti na protestima, pa i priveden je velika čast i povlastica.
WC šolja
Vrhunac ljudske gluposti i besčašća je izjava jedne osobe koja se svakodnevno muva i eksponira na protestima, koja je veoma bliska sa takozvanom opozicijom, ali i koja budno posmatra šta se na protestima dešava kako bi se stvari držale pod „kontrolom“. A koja mi se, pre neki dan, „poverila“ da je ona inicijator zabrane da„Podrinske“ prenose zbor.
Kaže: „ustanem ja tog jutra i tako dok sam sedeo na WC šolji pade mi ideja da ti zabranimo snimanje“. Ova izjava mogla bi se protumačiti kao čivijaška pošalica ali kako stvari stoje nije se sa tim baš šaliti. Jer, po svemu sudeći možda će naša sudbina, u budućnosti, zavisiti od toga da li će oni koji upravljaju, nečim, ustvari našim životima, važne odluke donositi u zavisnosti od toga da li su tog jutra imali meku ili tvrdu „stolicu“.
Birački spiskovi
Od „ažuriranja“ biračkih spiskova napravljena je čitava nauka. U svemu tome prednjače brojni, takozvani, analitičari i opozicioni lideri koji tvrde da je to nemoguće i da će to mnogo da košta. Ali ja se, po običaju, ne slažem sa njima. Evo, recimo, ja ću u Bojiću za samo tri piva, sa tri meštanina koji sede pred lokalnom prodavnicom, za pola sata, lagano, da u potpunosti revidiram taj spisak. Uz moguću „ekspertizu“ poštara, kako bi se uklonile neke eventualne nedoumice. Ako ih bude!
Vreme je!
Vremeje da prestanemo da se bavimo bezličnim i politički istrošenim likovima. Šapcu je sto novih lica u politici preko potrebno! Pa, konkurs je otvoren – JAVITE SE!
Ivan Kovačević
