Julsko jutro, nedelja, ona dosadna, uz iščekivanje kiše. Evo, kraj je ovog dosadnog i nikad dužeg jula, 2018- te godine. I šta čovek u takvim danima da radi nego da ode do obližnjeg kafića? I tu nastaje šok! Vera i ja dobijamo vest da je umro Zoran Petrović. U prvi mah, ni Vera ni ja nismo reagovali, osim onako civilizacijski, sa spoznajom da je otišao još jedan, relativno mlad čovek. Tek, posle jedno pola sata, videvši umrlicu, ostajemo zabezeknuti…. Bože, pa umro je Fanđo, naš prijatelj, brat i gradska urbana legenda, basketaš, čovek koji je mnogo uticao na naše a posebno moj život. Fanđo je kao klinac, odrastao kraj Gradskog stadiona i bio zaluđenik u Formulu 1, u vreme kada je Manuel Fanđo vladao u to vreme stazama smrti i brzine. Kao dete, stalno je o tome pričao i dobio je nadimak Fanđo. Strastveno je voleo tog vozača, čini mi se sada do kraja života. Da, voleo je i košarku, sjajno je igrao basket i bio je redovan, tamo iza Sindikata. Nije imao problem a nije mu falilo ni znanja, da igra basket protiv najboljih, Vanje, Njokca, Bumbara i ostalih. Moja Vera, legendarna Šabačka košarkašica, ni sama ne zna broj basketa koje je odigrala sa Fanđom ali i protiv njega. Ne, ja nisam bio basketaš ali mi je Fanđo bio drug, prijatelj i gotovo brat. Sa njim sam izlazio, podučavao me kao stariji životu i hteo sam da budem kao on. Zbog njega sam, upravo da bih bio kao on, izabrao da odem u Bileću u vojsku, jer mi je tvrdio da je to jedina i prava škola za odabrane muškarce. Hteo sam da budem kao Fanđo u svemu i čak sam zbog njega počeo da igram basket. I da vam kažem, onako u poverenju, da mi je ličio na Roberta De Nira. Bio je mangup sa stilom i vaspitan do beskraja. Kada sam ostao sam, gotovo na ulici bez oca, odveo me je da radim u kafić, u kojem je i on radio, da bih preživeo te svoje krizne i turbulentne godine. On je pravio pice i to najbolje na svetu a ja sam stajao pored njega u šanku i ostao šanker u trendu… Kasnije, pošto je završio Ekonomsku školu, radio je kao ekonomista u onoj banci u Glavnoj, gde se sada nalazi „Laguna“. Posle devedesetih, nikada nismo seli ali je redovna pojava bila da na ulici, u prolazu, jedan drugom uz bratske poljupce ispričamo najaktuelniji vic. Samo dva čoveka sam sreo u svom životu, koji su znali da ispričaju vic i da „padnem sa nogu“. Jedan je profesionalni glumac a drugi moj Fanđo. Ne postoji čovek koji ga je poznavao a da od Fanđa nije čuo neki dobar štos ili vic. Neverovatno, bio je ekonomista, basketaš, pica majstor a iznad svega, kralj humora. Zoran Petrović Fanđo, bio je gradski, betonski lik, iako sam ga stalno zezao da je iz predgrađa, koga smo, zaista, sa uvažavanjem doživljavali i koji je razumeo svoje prijatelje i saosećao sa njihovim problemima… Zlajo Srećkoviću, Vesna, da li se sećate njegovih predivnih misli i njegovih suza, koje su u stvari bile vaše suze… Iako ima dvoje predivne dece, malog Pižona i kćer, ne znam samo, kako je u ovim teškim trenutcima njegovoj sestričini Manueli, koja se morala zvati tako kako se zove, zbog Manuela Fanđa… Teško je! Zbogom legendo, Fanđo moj, Vanjin, Verin i vaš – naš gradski. Počivaj u miru legendo!
