Branislav Stojnić iz Klenja za „Podrinske“
Branislav Stojnić iz Klenja poljoprivredom se bavi ceo svoj radni vek. Po struci je veterinarski tehničar, ali je od pokušaja da radi taj posao brzo odustao jer, kako kaže, nije bilo mogućnosti da se zaposli na regularan način, budući da je politika ušla u sve pore društva.
Ni u poljoprivredi, za koju se opredelio, ne vidi perspektivu. Pre 25 godina bavio se plasteničkom proizvodnjom, ali se sada usmerio na stočarstvo i zemljoradnju, mada je, prema njegovim rečima, u ataru Klenja svega 15 do 20 posto zemlje kvalitetno.
Obrađuje šest hektara zemlje i, budući da živi sam, obaveze oko imanja ga okupiraju tokom celog dana, a u krupnim poslovima pomažu mu prijatelji, kao i on njima. Uvek dokupljuje hranu, jer više stoke tovi nego što može da proizvede hrane, što je slučaj sa većinom poljoprivrednika.
– Prošle godine su neki usevi bili skuplji za 9- 10 dinara po kilogramu u odnosu na ovu godinu. Pojedinci su počeli da proizvode kukuruz, pšenicu, soju, suncokret i nisu imali nikakvu zaradu u trenutku predaje, a ulog je bio veoma skup. Svake godine je sve teža setva i ulaganje je skuplje bar za deset posto u odnosu na naše finalne proizvode, bilo da je reč o usevima ili o živoj stoci – kaže Stojnić, potkrepljujući tvrdnju da poljoprivrednici ne znaju u šta da ulažu.
Cene u stočarskoj proizvodnji se menjaju praktično iz dana u dan- vrlo malo rastu, svega dinar do pet, a opadaju i do deset dinara. Dodaje i da veliki problem nije uvoz žive stoke, koliko uvoz smrznutih polutki iz EU sa isteklim rokom upotrebe, koje se prodaju po bagatelnim cenama, na štetu srpskog seljaka.
Iako Ministarstvo poljoprivrede nudi kredite za poljoprivrednike, Stojnić se pita ko će ih podići, imajući u vidu da nema sigurnih laganja, samim tim ne zna da li će biti u poziciji da ih vrati. Istovremeno, stočari su nezaštićeni od zloupotreba od strane klaničara.
– Neretki su slučajevi da uplate kasne po pet- šest meseci, a neki klaničari nikad i ne plate. Kad neko proda, a ne naplati, nema dovoljna obrtna sredstva da krene ponovo da tovi stoku. Nemamo nikakvu zaštitu od takvih zloupotreba. Dobijemo parče papira na kome piše mera i cena, nema garancije. Ako u slučaju neplaćanja završimo na sudu, klaničari najčešće priznaju krivicu pod izgovorom da će platiti kad budu mogli. Istovremeno, mnogi od njih otvraraju fiktivne račune i firme i, kada ih ugase, nemoguće je naplatiti štetu, jer nemamo do koga – objašnjava i dodaje da mu je utisak da su ljudi devedesetih godina imali više para. Snalazili su se, putovali u Mađarsku po gorivo, bilo je novca. Sad robe u ponudi ima u izobilju, ali narod nema para. Istovremeno, veći su nameti.
Stojnić smatra da je propast zadrugarstva označila početak velike neizvesnosti za srpskog seljaka koja i danas traje.
– Zadruge su bile institucija koja je pružala sigurnost seljaku. Otkupljivale su se svinje, na odloženo si mogao da podigneš robu sa manjom razlikom, manjom kamatom. Sad se sve pretvara u evro i uvek je skuplje. Za đubrivo, ako evro skoči, na 100 kilograma ljudi daju do 500 – 600 dinara više. Nažalost, ne mogu se oživeti zadruge, jer poljoprivrednici ne mogu da se slože. Svako misli da će se u zadruzi samo rukovodioci obogatiti i prosperirati, a svi ostali propasti- kaže on, ističući da je problem u mentalitetu ljudi našeg podneblja.
Stojnić priča da u Holandiji, ako klaničar ima 500 hiljada evra na računu, može da kupi najviše za 400 hljada, dok kod nas ne postoje nikakva ograničenja i kontrole. Takođe, tamo nijedna farma nije propala.
– Ako potomci neće da nastave posao na farmi, dolazi zainteresovana porodica i banka im daje kredit na 50 godina da otkupe imanje, samo da ne bi propalo. A kod nas je poenta da što pre propadne, da se što jeftinije proda, da bi neko kupio za što manje para, i zemlju i objekte. To je surova istina – zaključuje.