Rijaliti Srbija
Miholjsko leto kao da je uspavalo stanovnike lepog, malog, carstva na brdovitom Balkanu, retki se još batrgaju i nešto se bune, opozicija se sprema za izbore najavljene za decembar kao onaj dečak iz pesme Jove Zmaja koji jaše na stolici ali ga entuzijazam ne napušta pa kaže: „Điha, điha, sve četiri krute (noge) ja se spremam na daleke pute“, lažni car Aleksandar od Čipuljića je uveliko u kampanji (a kad nije?), otvara puteve, mostove, ispija rakiju i mezi (OK, pola i Ani daje) na sajmovima i narodnim veseljima širom zemlje Srbije i obraća se svakodnevno svojim podanicima koji ga obožavaju dok jedva sastavljaju kraj s krajem usled užasnih poskupljenja svega i svačega a naročito hrane u zlatnom dobu carstva (sva sreća pa je pojevtinio parizer, onaj koji nije ni za mačke, tako da niko neće umreti od gladi) ali sve se to odvija u nekom laganom ritmu, preko volje i rutinski, bez prave energije kao da svi čekaju da se desi nešto (a ovde ume da se dese nepojmljive stvari) što će uzburkati vodu koja mirno teče ka poznatom ušću ili neku neočekivanu silu koja se pojavljuje iznenada i rešava sve probleme.
To kao da čeka i lažni car koga pritiskaju sa svih strana, to kao da čekaju i njegovi politički oponenti, koji osim želje da smene postojeću vlast nemaju ni strategiju ni taktiku kako da to učine (a tek o „danu posle“ nema ni govora) a i narod, u većini ispranog mozga i praznih džepova, iščekuje ko zna šta, po onoj čuvenoj i dozlaboga glupoj izreci „samo da ne bude gore“.
Da li bi to moglo biti zatišje pred buru ili je to slika i prilika realnosti u ovoj i ovakvoj Srbiji iz koje građani i građanke masovno odlaze (beže) na Zapad a ovi što ostaju obožavaju Istok (majčicu Rusiju i baćušku Putina). I kakva bi to bura mogla biti ako je bude – u čaši vode ili zaista neki rusvaj koji bi doneo toliko potrebne promene u državi i društvu koje, poprilično i svojom krivicom, polako i sigurno nestaje.
Da li većina ljudi ovde ima snage da učini ono što se mora, da rizikuje, da se izbori za svoja prava, za život dostojan čoveka a ne da pristaje na životarenje, na mrvice sa stola banditske, napredne, družine koja se ophodi prema državi kao da je u njenom vlasništvu (a zar nije?), da olovkom ili na neki drugi način da svoj doprinos u pobedi nad zlom?
Ako hoćemo da realno sagledavamo situaciju u kojoj smo sada, nažalost, šanse su male da takva većina postoji, ovih drugih kao da ima više ili su samo bolje organizovani, više zastrašeni, ucenjeni, prevareni i korumpirani, što kada se nakon izbora prebroje glasovi prevagne na stranu Ali Babe Ace i njegovih razbojnika.
A možda se ipak nešto, što sada ne možemo da sagledamo jasno, iza brega valja pa ćemo se svi iznenaditi, neki prijatno a neki baš i ne. Jesen je stigla, zahladnelo je i spolja i iznutra a naročito oko srca lažnog vladara pa zato lupa gluposti u većim količinama nego obično, stalno je nervozan i ljut kao malo dete kada mu ne daju omiljenu igračku, putuje po svetu da malo pobegne od surove realnosti u svom olinjalom carstvu ali džaba – uskoro će i zima a idu i izbori (što li ih je najavio kad im vreme nije?), sve u svemu stalno neki problemi.
Kodža Miloš je govorio da kada narod galami – steži a kada se ućuti – popuštaj ali naš sadašnji i ovdašnji Princ tame nije takav karakter. On će da gura ono njegovo sve dok mu se čini da može, da otvorenom silom guši nezavisne i objektivne medije, da pljuje i psuje i otvoreno preti političkim neistomišljenicima, da laže i obmanjuje prost svet kod kuće a da vara svetske face svojim šibicarskim forama, ne slušajući nikog i ne videći nikog osim svog odraza u ogledalu: Ogledalce, ogledalce, ko je boj 1 na celom svetu, u svemu i svačemu, jel’da da sam to ja?
A to da li narod ćuti ili brblja njemu je svejedno. Možda to i bude odlučujući zajeb koji će mu doći glave (u političkom i krivično-procesnom smislu) a da opozicione političke organizacije i normalni i svesni građani malo pripomognu toj operaciji.
Za ove druge, gledače Zadruge i Ćirilice kao i Obraćanja evo jednostavne poruke: „Dabogda vam pocrkali televizori“! (afokrizam Milana R. Simića)
Piše: Dragan Karalazić