Rijaliti Srbija
Tokom dugog toplog leta najavljivala se na sva usta „vruća jesen“ zbog poznate situacije u državi i društvu, u zemlji Srbiji. Kad ono, međutim. Jesen je otpočela s kišom, kraćim i sve hladnijim danima (i noćima) ne samo u metereološkom smislu. Studenti su smanjili doživljaj glede protesta, građani koji su protiv režima naprednih razbojnika okupljaju se (uglavnom vikendom) po ulicama nekih gradova u malim količinama, kao da je splasla energija za promenu i sve je ušlo u standardnu kolotečinu.
Đaci i nastavnici su se vratili u škole a svi ostali na svoja radna mesta (osim onih koji su u međuvremenu dobili otkaze zbog podrške „blokaderima“), fakulteti su odblokirani, ispitni rokovi teku glatko, policija tuče i hapsi tu i tamo čisto da ostanu u formi, vojska paradira, propagandni servisi režima sa nacionalnih frekvencija lažu više nego ikad, targetiraju ljude i zastrašuju, za mafiju je bussines as usual, sve izgleda uobičajeno nenormalno a zapravo je mnogo gore nego pre godinu dana kada je počela ofanziva pobunjenog naroda.
Kontraofanziva okupatora, naprednih radikala, je u toku i u punom jeku. Sve u državi i društvu propada samo Ćacilend raste i širi se, eno ga po celom Beogradu a neka se spreme i druga mesta po Srbiji da postanu to isto, vrlo skoro. Srbija je već u velikoj meri cela postala Ćacilend, prava država sa teritorijom, granicama, narodom, vojskom, policijom i jednim i jedinim Vođom. I trajnim zatišjem u tom raju i zlatnom dobu.
I kakvu onda buru možemo očekivati kada rastu penzije i plate a smanjuju se cene osnovnih namirnica koje zapravo takođe neprestano rastu, samo pssst… nemojte to nikome reći da ne čuje Informer, kada nam je kao državi ugled u svetu nikad veći (jel’ tako rekao Žvalonja, jeste), kada se naši ljudi vraćaju u domovinu iz belog sveta u desetinama (a odlaze u desetinama hiljada, Slovenija je trenutno najpopularnija destinacija za buduće studente i njihove porodice), kada se fukara bahati i bogati jače, brže, bolje kao da im ponestaje vremena pošto su naše vreme dobrano potrošili.
Još samo da Firer iz našeg sokaka izgura EXPO, tu neopevanu pljačku naših para koja se meri u milijardama evara i dolara i života budućih generacija i onda ni za njega ni za njegove bandite neće biti zime dok će običan svet potonuti u ledeno doba. Doduše, nije da većina to nije i zaslužila. Tražili ste – gledajte i uživajte.
Pred nama je, po ko zna koji put, istorijski datum, još jedan Dan D u nizu a to je 1.novembar, godišnjica ubistva 16-oro nevinih ljudi kada je zbog korupcije, nemara i nestručnosti pala nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu. Navijači u antirežimskim dresovima se nadaju i očekuju da bi ovo mogla biti odlučujuća utakmica koja vodi ka konačnoj pobedi, druga strana sa ćaci-naci simbolima u glavi umesto mozga nema pojma o čemu se radi kao i obično, propagandna mašinerija se zagreva (a pomalo i pregreva) a neutralci ne očekuju ništa spektakularno jer je ovde već sve viđeno i doživljeno i … zaboravljeno.
Pametni uče na tuđim greškama, glupi na svojim a Srbi beže sa takvih časova i nikada ništa ne nauče i nastavljaju da greše i da te greške skupo plaćaju. Za sada najvišu cenu plaćaju studenti koji su ovu jednogodišnju borbu za slobodu i započeli, njih maltretiraju, tuku, prete silovanjima, hapse i provlače kroz „toplog zeca“ tabloidnih splačinarnica a oni i dalje protestuju i pokazuju empatiju jedni za druge pa onda opet sve iz početka.
Diktatura Žvalonje i bande skliznula je u ogoljenu tiraniju, represija se pojačava, videli smo i tenkove na ulicama kao najavu za neke buduće akcije okupatora jer je predsednik Ćacilenda skoro pa sasvim sišao s uma. I on i njegovi više nemaju kud nego samo napred u propast njihovu ili našu. Biće sve gore dok ne bude još gore i nikakvi izbori neće razrešiti ovaj naš „Gordijev čvor“, nikakva studentska lista ili bilo šta što bi imalo smisla u nekoj koliko-toliko normalnoj državi sa koliko-toliko normalnim narodom i vlašću.
Najpametniji su iz ove vukojebine odavno otišli, oni pametni pakuju kofere a sirotinja raja ćuti u mišijim rupama i moli Boga da im nebo ne padne na prazne glave i da nema promaje jerbo je to njihov najveći strah. A omladina koja se bori za ideale slobode, pravde i sličnih trica neka dobro razmisli da li je to vredno njihovog truda jer život je kratak i „prođe za tren“ a ova noć u zemlji Srbiji potrajaće još dugo, dugo i bolje je da potraže Sunce nekog drugog neba da ih ogreje i osvetli im put u bolju budućnost.
Neprijatelj je prejak i to treba priznati a većina naroda je takva kakva je – nikakva i čemu onda sav taj napor kada ni do sada nije postignut pozitivan rezultat, posle godinu dana na semaforu je i dalje NULA. Dok ta igranka na ulicama traje lopovska napredna ekipa trpa ogromne novce u svoje džepove pošto je sve institucije države prisvojila i za njih zakoni ne važe a za milost ne znaju.
I na kraju, ali ne i najmanje važno, je realnost da mnogo ljudi ovde živi sasvim solidno, imaju posao, stanove, automobile, školuju decu po inostranim (internacionalnim) školama, letuju, zimuju i ne bave se politikom kao i da o budućnosti mladih naraštaja na izborima odlučuju penzosi koji u najvećem broju glasaju za vlast i kao i sve ovce za ovna predvodnika. I kakva onda „vruća jesen“, kakvi bakrači? Bura? Jedina bura koja se ovde može dogoditi je ona u čaši vode. Za toliko smo kao narod sposobni. Zato će se ovo mrcvarenje nastaviti dok na kraju svi ne poludimo skroz.
Piše: Dragan Karalazić
