Institucije u servisu moći:
Kada studenti i prosvetni radnici izađu na ulice, njihov zahtev je uvek isti – da institucije rade svoj posao. Na prvi pogled, to je jedan od najumerenijih zahteva koji jedna društvena grupa može postaviti. Oni ne traže revoluciju, ne ruše sisteme, već jednostavno zahtevaju da zakoni, pravilnici i obećanja koja im država godinama daje budu ispunjena. Pa ipak, odgovor vlasti, ali i većeg dela opozicije, svodi se na ignorisanje, odugovlačenje i diskreditaciju. Zašto?
Ako bi prosvetni radnici zaista dobili plate dostojne svoje profesije, ako bi studenti zaista dobili bolje uslove studiranja, ako bi institucije zaista radile onako kako je propisano – to bi značilo da građani mogu nešto postići bez posredovanja političkih elita. U sistemu u kojem se sve odluke donose iz političkog centra moći, takva poruka bila bi neprihvatljiva.
Pobeda studentskih i prosvetnih protesta značila bi kraj paradigme da se ništa ne može promeniti, da je svako angažovanje uzaludno i da je jedini način da nešto dobijete – da budete deo sistema ili da se pomirite sa statusom kvo. Ako institucije zaista počnu da funkcionišu u korist građana, političke elite gube monopol na „rešavanje problema“.
Javna tajna je da institucije u Srbiji ne funkcionišu nezavisno, već po principu političkog menadžmenta. Neispunjavanje studentskih i prosvetnih zahteva nije rezultat nesposobnosti ili nedostatka sredstava – već svesne odluke da se institucije ne smeju ojačati.
Vlast nema interes da ih ojača, jer bi to značilo da obrazovanje postaje kvalitetnije, kritičko mišljenje razvijenije, a građani manje zavisni od političkih struktura. Opozicija, s druge strane, retko nudi konkretna rešenja, jer bi efikasne institucije značile da će i oni, ako dođu na vlast, morati da se suoče sa građanima koji znaju svoja prava.
Ključno oružje protiv studentskih i prosvetnih protesta jeste medijska strategija zaglupljivanja i demobilizacije. Javnost se sistematski ubeđuje da su zahtevi nerealni, da je „sistem takav kakav jeste“ i da se ništa ne može promeniti. Istovremeno, protesti se ili ignorišu ili prikazuju kao politički instrumenti opozicije – što ubija njihovu suštinu i odvraća građane od podrške.
Zamislimo scenario u kojem institucije zaista počnu da funkcionišu onako kako bi trebalo:
– Nastavnici dobijaju plate koje im omogućavaju dostojanstven život.
– Univerziteti postaju slobodni od političkog uticaja.
– Budžetska sredstva se koriste za unapređenje obrazovanja, a ne za partijske projekte.
– Studentski i građanski zahtevi dobijaju odgovor bez protesta.
Ovo bi značilo da je moguće izgraditi društvo u kojem institucije zaista služe građanima – a to je najveća pretnja za bilo koju političku elitu, bez obzira da li je na vlasti ili u opoziciji.
Ako uzmemo sve ovo u obzir, suštinski problem nije u samim protestima, već u činjenici da se oni uopšte moraju organizovati da bi se dobilo nešto što je osnovno pravo. Dok god institucije ostaju instrument političke kontrole, svaka borba za njihovo funkcionisanje biće sabotirana.
Zato je svaki student i nastavnik koji izađe na protest već pobedio – jer je pokazao da odbija da prihvati nametnutu apatiju. Istinska promena ne počinje u institucijama, već u trenutku kada građani prestanu da čekaju njihovo odobrenje da se bore za svoja prava.
Jovica Radović
