ZAPISI IZ POMRAČENE ZEMLjE
Uvek sam se pitao zašto se vuk, u bajkama i pričama, gotovo uvek prikazuje kao zao. I nikako to sebi nisam mogao da objasnim.
Svestan sam da je vuk arhetipski simbol zla i pretnje i da je u mnogim kulturama vuk oduvek simbolizovao opasnost: noćni lovac, tih, snažan, neuhvatljiv. U davna vremena, vukovi su zaista predstavljali pretnju stoci i ljudima, posebno u ruralnim zajednicama – što je ostavilo dubok trag u kolektivnom pamćenju.
Bajke često koriste stereotipne likove kako bi deci prenele jasne poruke: vuk kao prepredeni negativac (npr. u „Crvenkapi“, „Tri praseta“, „Vuk i sedam jarića“) simbolizuje prevaru, licemerstvo, pretvaranje, neiskrenost i nasilje što pomaže deci da lakše razumeju razliku između dobra i zla.
Većina bajki koje danas znamo potiču iz usmene evropske tradicije a u tim sredinama vuk je bio stvarna opasnost, posebno u hladnijim krajevima.
Vremenom se ovaj negativni stereotip učvrstio i kroz crtane filmove, knjige i filmove, pa se vuk retko prikazuje pozitivno (mada postoje i izuzetci, poput vuka u „Knjizi o džungli“).
U modernim verzijama bajki i pričama pojavljuju se „dobri vukovi“, ili priče ispričane iz vukove perspektive (npr. „Vuk koji je hteo biti dobar“). Time se pokušava razbiti crno-bela slika i dati više nijansi likovima.
Vuk je tradicionalno prikazivan kao zao zbog istorijskog straha ljudi od njega, potrebe za jasnim moralnim poukama i kulturne inercije. No današnje priče sve češće preispituju tu sliku.
Vuk u srpskoj priči
Nažalost i današnja deca u Srbiji se susreću sa ovim negativnim likom ali ne samo u bajkama i pričama već i u stvarnom životu. A u realnosti, ovoj srpskoj, vuk izgleda mnogo gore nego što se to može očekivati. Njegovo zlo je toliko veliko i strašno da se rečima ne može opisati. I što, ova današnja deca imaju više prilike da se susreću sa njegovim (zlo)delima a naročito sa nebuloznim pričama koje, kao za laku noć, javnosti svakodnevno servira sa prorežimskih medija i društvenih mreža to je postalo jasnije da se radi o mentalno potpuno poremećenoj ličnosti.
„Vuk je preživeo zimu ali hladnoću nije zaboravio i dobro je zapamtio ko je Srbiju hteo da ruši“ – kazao je nedavno, sam o sebi, ovaj opskurni lik kome mržnja seva iz očiju a prevara, licemerstvo, pretvaranje, neiskrenost i nasilje postaju sastavni deo života.
Međutim, deca su ga prozrela i shvatila ko je i šta je a to je „vuka“ dodatno razljutilo pa pokušava, na sve moguće načine – uglano nezakonite i kriminalne, da se osveti toj deci ali i svima onima koji ga ne poržavaju.
Na ovaj i ovakav način vuk samo potvrđuje da je negativac i da u njemu dobrota, čast i poštenje ne stanuju ali ni da u sebi nema osećanja poput stida i sramote. Zaboravljajući pri tom kako se svaka bajka i priča, u kojoj je on u glavnoj ulozi, završava.
Možda jedna naša izreka „Vuk dlaku menja ali ćud nikako“ najbolje i najslikovitije objašnjava da sa ovim i ovakvim likom, iz priča i bajki ali i iz stvarnog života, nema razgovora i dogovora. A to je, pre svih, postalo jasno deci pa je krajnje vreme da to shvate i odrasli. I da se korice ove, odavno pročitane, knjige što pre zatvore.
Pa da, napokon, pređemo na ono – „i tako su srećno živeli do kraja života“…
Mada, i da, kao naravoučenije, dobro promislimo zašto je vuk u ovoj srpskoj priči zao?
Ivan Kovačević
