U Srbiji je primena zakona postala pitanje političke volje
U sklopu promocije desetogodišnjeg rada, zaštitnik građana Saša Janković boravio je u utorak u poseti Šapcu, upoznajući građane sa ovlašćenjima institucije koju predstavlja. Nakon sastanka sa predstavnicima lokalne samouprave, na tribini u Šabačkom pozorištu, u neposrednom kontaktu sa građanima, govorio je o njihovim pravima „na papiru i u stvarnosti“ i potrebi da se taj raskorak premosti.
-Ombudsman je način da se problemi građana institucionalno identifikuju i rešavaju. U desetoj godini imamo posebno intenzivniji kontakt sa građanima, da bismo im kao institucija bili dostupniji, iako oni relativno dobro znaju šta je zaštitnik građana i zašto mu se treba obratiti, često bolje nego neki državni funkcioneri, pre svega zato što su kod nas građani pritisnuti problemima shvatili da moraju da saznaju koji su mehanizmi njihovog rešavanja. U Švedskoj je procenat građana koji ombudsmanu podnose pritužbu koja nije u njegovoj nadležnosti veći nego u Srbiji. Dakle, građani Srbije znaju bolje šta je posao zaštitnika građana nego građani Švedske, gde ta institucija postoji 210 godina- kaže za „Podrinske“ zaštitnik građana Saša Janković.
Predstavnici delegacije EU dolaze 22. septembra u posetu Srbiji. Budući da se u oktobru očekuje izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije na putu ka EU, da li ćete imati dobre vesti za njih?
Kao zaštitnik građana nisam zadovoljan ostvarivanjem prava građana u Srbiji. Nemam pravo da ulepšavam stvarnost, zato što proces evropskih integracija za građane ima smisla jedino ako ga koristimo da bismo unapredili ostvarivanje svojih prava. Mi treba da iskoristimo proces evropskih integracija da naša država sa reči krene na dela, da prava sa papira prenesemo u stvarnost. Čak i ako od evropskih parlamentaraca dobijemo prelazne ocene, mi od toga nećemo živeti bolje. Dakle, ja probleme koje detektujem ističem i njima očekujući da će oni sa svoje strane, kao što to radim i ja, ukazivanjem na probleme u ostvarivanju prava građana, dovesti do toga da ih vlast rešava.
U Redovnom godišnjem izveštaju ste naveli da je broj pritužbi građana porastao za 28 odsto, što negde premašuje kapacitete službe. S druge strane, imamo Zakon o maksimalnom broju zaposlenih koji vas na neki način ograničava. Kako rešiti taj problem?
Ja čak i ne tražim više zaposlenih nego što sad imam. Nedavno usvojena sistematizacija i broj zaposlenih će biti primereni veličini Srbije, a idealan broj bi bio još 30 zaposlenih u odnosu na sadašnje stanje. Moja zamerka u odnosu na taj zakon je što, kada neko od mojih saradnika, recimo, ode u penziju ili odluči da ode u neki drugi organ da radi, ja moram da idem na odbor Narodne skupštine da pitam za dozvolu da na to isto mesto zaposlim nekog drugog. Isti taj zakon ne predviđa da neki drugi državni organi koji nisu nezavisni, to moraju da rade. Dakle, to je više principijelno pitanje nego pitanje formalnog zapošljavanja. Ja moram da čuvam Ustavom garantovanu nezavisnost ovog organa u radu da sutra niko ne bi mogao da mu „zavrne ruku“ i kaže: „Ako budeš kritikovao i dalje, presušiće ti novac za plate zaposlenima, oduzećemo ti službene automobile, iselićemo te u neku baraku“.
Zašto izmene Zakona o zaštitniku građana koje bi donele unutrašnje mehanizme kontrole organa vlasti i vas rasteretile u radu, još uvek nisu donete?
Zakoni u Srbiji predviđaju mogućnost da lokalni ombudsmani postoje i oni trenutno rade u dvadesetak gradova i opština, ali to nije dovoljno dobar sistem, budući da imaju jako malo ovlašćenja, nemaju nikakve funkcionalne veze sa zaštitnikom građana kao državnom institucijom. Građani nemaju dovoljno koristi od toga, jer neki od tih ljudi sjajno rade, a neki baš i ne. Jedan od razloga za izmene Zakona je da se napravi funkcionalan sistem lokalnih, državnog i pokrajinskog ombudsmana, od kojeg bi građani imali daleko više koristi. Drugi problem su građani koji se požale, pa zbog toga dožive neprijatnosti. Imamo slučajeve gde državni službenik otvoreno kaže: „Ti si se žalio zaštitniku građana, evo ti, sad ćeš da dobiješ to što si tražio, ali doći ćeš mi ponovo“. Taj državni službenik mora da odgovara. Ili, imamo državne funkcionere koji opstruiraju postupak kontrole i sprečavaju zaštitnika građana da dođe do istine u određenom slučaju. Moje preporuke formalno- pravno nisu obavezujuće, ali se gotovo uvek izvršavaju. Da bih došao do preporuke, niko ne sme da me sprečava da vidim šta se stvarno desilo u određenom slučaju i tu Zakon izričito nalaže da svi moraju da sarađuju, da daju podatke i izjave, dok mi imamo nekog ko otvoreno laže.
Kao u slučaju Savamale?
Savamala je slučaj koji je veoma ilustrativan za sve probleme o kojima o govorimo. Dakle, nisu desetine hiljada ljudi u Beogradu demonstrirale zbog rušenja pet- šest objekata, iako su ti objekti nečija imovina i veoma je ozbiljno pitanje kada se imovina ruši bez adekvatne pravne procedure. Međutim, na ovom primeru se vidi da država prestaje lagano da funkcioniše kao država i da postaje pitanje političke volje da li će neki državni organ primeniti zakon ili ne. Imamo državnog funkcionera ili funkcionera lokalne samouprave koji kaže: „Niko nije zvao komunalnu policiju u Beogradu te noći“. Onda građani donesu listing svojih poziva iz kojih se vidi da su zvali i razgovarali s komunalnom policijom. Dakle, imamo državnog, odnosno lokalnog funkcionera koji je slagao u postupku kontrole. I- nikom ništa. To mora da se promeni. Bez toga, ovo ipak nema smisla. Ponavljam, iako je 80 posto mojih preporuka izvršeno, kad svi shvate da im takva kršenja zakona prolaze, u budućnosti će se broj preporuka samo smanjivati ili će i naredni ombudsmani isto kao i ja morati da okreću nebo i zemlju u medijima da bi njihova preporuka bila izvršena, što je besmisleno.
Prilikom nedavnog hapšenja sudija iz Šapca i Loznice osumnjičenih za mito u medijima su objavljena njihova puna imena. Kako vi kao zaštitnik građana gledate na činjenicu da je to na neki način kršenje prezumpcije nevinosti?
Do stupanja optužnice na pravnu snagu obično se ne objavljuju imena, mada je veoma teško, pogotovo u malim sredinama, inicijalima sakriti nečiju privatnost. S druge strane, sudije su javni funkcioneri i imaju nešto manju mogućnost poštovanja svoje privatnosti. Ovde je glavni problem činjenica da mi nemamo do kraja izgrađeno, i to državni organi ne podstiču, shvatanje da to što je neko lišen slobode radi sumnje da je počinio krivično delo još uvek ne znači da je počinio to krivično delo. Već to diskvalifikuje ljude i mnoga suđenja se i ne vode u sudnici, nego u medijima. I vi možete nekoga uhapsiti, plasirati informaciju o tome u svim medijima u Srbiji, pričati kako je to najveći kriminalac. Posle, recimo, tu osobu oslobode zbog nedostatka formalno- pravnih dokaza, a šteta koja je naneta putem medija ostaje do kraja života i nema tih para koje to mogu da nadoknade. Dakle, kad već država to radi, građani treba da znaju da se svako do nas može naći u toj situaciji, a idući put, kad pročitaju nešto tog tipa u medijima, da samo kažu: „To mi ništa ne znači dok ne vidim presudu suda“. Te tri osobe su se našle u situaciji u kojoj su se hiljade ljudi pre njih nalazile. Ako neko ima obavezu da se bori protiv takvih stvari, to su upravo sudije i tužioci. Ne kad oni dođu u situaciju da se njima to desi, nego pre toga, na primerima drugih. Ja sam iduće godine nezaposlen čovek koji se zamerio svim vlastima u Srbiji, a oni su kao sudije doživotno na funkciji. I, ako se ne bore sad protiv takvih stvari, nego čekaju da oni budu uhapšeni, da se njihovo ime pojavi, pa da im tad to zasmeta, onda neka sami vode tu bitku.
Da li vaš tvit “Danas je u parlamentu Srbije dat doprinos svetskoj nauci tezom da ombudsmanima treba zabraniti da se bave politikom do kraja života” znači da ne isključujete mogućnost da se politički angažujete?
Ako bih hteo da budem predsednički kandidat, ja to sad ne smem da kažem, jer od tog momenta, sve što kažem, stavlja se u kontekst predsedničkih izbora a mi, hvala Bogu, imamo živog i zdravog predsednika koji radi svoj posao i pre raspisivanja predsedničkih izbora ne treba da relativizujemo ni tu funkciju, ni funkciju zaštitnika građana. Iskreno, ne znam kako se neki drugi državni funkcioneri koji su na primer, ministri, javno kandiduju i ne smeta i što će njihovo ministrovanje biti gledano kroz prizmu predsedničkih izbora. Smatram da niko ko je na javnoj funkciji ne bi to trebao da uradi, sve i da ima tu nameru. Pravo građanina da bira i da bude biran je osnovno političko ljudsko pravo. Niko od građana ne sme da traži da se unapred izjasne da li će ili neće koristiti neko svoje pravo ili da ga se odreknu. Ja, iako već sada znam šta ću da uradim, ne želim da podlegnem pritisku, već da budem primer drugim građanima da ih ne može niko na taj način primoravati da se izjasne o nekom svom pravu koje je samo njihovo. Uostalom, ja tu temu nijednom nisam nametnuo pre nego što je postala svakodnevnica u Srbiji.
U nizu napada na vas, kako tumačite nedavnu izjavu Vojislava Šešelja da ste deo projekta zapadnih sila kako bi se od Srbije stvorila banana država?
Zaista mislim da su takve izjave ispod nivoa za komentarisanje. Srbija ima ozbiljnih problema, mnogi građani ne znaju kako će da sastave kraj s krajem, mole druge građane za račun da bi dobili hleb sa popustom, pitaju se kako će njihova deca da završe školu kada knjige u besplatnom školovanju koštaju jako puno, da ne pričam o troškovima za dalje školovanje. U takvoj situaciji, komentarisati ovakve stvari zaista mislim da je ispod svakog nivoa.
Nedavne pretnje Nedimu Sejdinoviću i Dinku Gruhonjiću su najsvežiji primer konstantnog pritiska na medije. Šta najviše doprinosi atmosferi linča i napadima na novinare?
Novinari su alat preko koga građani saznaju istinu. Svaki novinar koji građanima omogućava da saznaju istinu a ne ono što se predstavlja kao istina je očigledno opasnost. Došli smo do granice preko koje postoji samo jedna jedina stvar, a to je fizička likvidacija. Ono što se danas dešava sa pojedinim novinarima u Srbiji je rub fizičke likvidacije. Ponavljam, nisu oni pravi cilj. Pravi cilj je sprečiti građane da dođu do istine i zbog toga svi građani moraju da stanu u zaštitu novinara. Slobode, posebna pažnja i zaštita koju novinari imaju ne služe njima, kao što ni moja nezavisnost ne služi meni. Oni služe, kako Ustav kaže, da bi građani ostvarili pravo na pravovremenu, potpunu i objektivnu informaciju od javnog značaja. Dakle, novinari koji su napadnuti od strane vlasti i ljudi bliskih vlasti su u stvari napadnuti jer neko ne želi da građani ostvare to svoje pravo. To je napad na sve građane, na naša prava, a ne samo na te ljude koji su nam put do saznanja.
Kakvu poruku šalju ministri govoreći kada treba, a kada ne, da reagujete i gde se tu premijer kotira?
U našoj državi Ustavom je uređeno da zaštinik građana kontroliše ministarstvo, a ne obrnuto. Nije posao ministra, sve i da ja grešim, da kontroliše rad zaštinika građana, kao što to ne sme da čini ni Narodna skupština koja me je izabrala, koja kontroliše moj rad, ali isključivo preko izveštaja. Ne može da kaže koje slučajeve da razmatram, jer je to uslov da bi kontrola bila zaista nezavisna. Zato treba da biraju osobu u čiji integritet i objektivnost imaju poverenja, ali, kad to urade, kao što je bio slučaj sa mnom u dva mandata, od tog momenta ta osoba, potpomognuta saradnicima, mora biti u situaciji da otvoreno i jasno kaže šta je pogrešno, a šta ne. Ako to nije slučaj, onda sistem ne funkcioniše. Ministar koji sebi dozvoli da kaže da zaštitnik građana treba da radi ovako ili onako, krši ustavno uređenje, a to je danas u Srbiji postalo normalno. To je razlika u odnosu na pre pet, šest, sedam ili osam godina. Tad je bilo nezadovoljstva mojim radom, ali se to bar pokušavalo nekako sakriti, a danas se ministri takmiče u tome ko će više da kritikuje zaštitnika građana ignorišući Ustav i Zakon i to ni najmanje nije sporno. Osvojili su to nepravo za sebe potisnuvši interes građana, a interes građana je da postoji organ koji će autoritativno, samostalno i nezavisno reći gde vlast greši, a gde ne. Ja sam najmanje u situaciji da branim instituciju od ovakvih napada, zato što je lako predstaviti da Janković ne dâ da ga neko kritikuje. Mene kritikuju i građani, ja stavljam na sajt primedbe građana na moj rad i veoma ih ozbiljno shvatam. Jedini koji ne smeju da me kritikuju i da utiču na moj rad su predstavnici vlasti koji to konstantno i najviše rade.
Dragana Dimitrijević