Zapisi iz pomračenog grada
Zapošljavanje osoba sa kupljenim diplomama, a koje nisu stekle svoje kvalifikacije na zakonit način, ukazuje na ozbiljan problem korupcije, nepotizma i nedostatka poštovanja prema etičkim standardima u društvu. Postoji nekoliko mogućih razloga zašto se ovakve situacije događaju:
Kada politička podobnost igra ključnu ulogu u zapošljavanju, to dovodi do korupcije. Osobe koje su politički povezane mogu dobiti prednost u zapošljavanju, čak i ako nemaju odgovarajuće kvalifikacije.
Kada se zapošljavanje bazira na ličnim ili političkim vezama, umesto na stručnosti i sposobnostima, to dovodi do nepotizma. Osobe sa kupljenim diplomama, koje su možda povezane s određenim političkim entitetima, imaju prednost zbog svojih veza.
Nedostatak transparentnosti u procesu zapošljavanja omogućava nepravedno zapošljavanje osoba sa lažnim diplomama. Ako procesi zapošljavanja nisu transparentni i osiguravaju fer uslove za sve kandidate, to doprinosi nepoštenim praksama.
Ako institucije ne primenjuju odgovarajuće procedure provere diploma i ne preduzimaju adekvatne korake kako bi sankcionisale nelegalno zapošljavanje, to doprinosi širenju takvih praksi.
Iako ovakve situacije imaju ozbiljne posledice po integritet obrazovnog sistema, radnu etiku i kvalitet društva u celini ispostavilo se da su osobe sa kupljenim diplomama veoma poželjne u današnjem društvu. Naročito one koje su postale nekakvi menadžeri a diploma „menadžera“ sa, takozvanih privatnih fakulteta, otvara prostor za mnoge šefovske i direktorske funkcije. Od kulture do privrede.
Evo, na primer, kad direktor neke institucije „mulja“ sa prekovremenim radnim satima i knjiži ih na vlastiti račun onda je normalno da za šefa računovodstva ima nekog ko je diplomu kupio. Jer, taj neće da pita ništa, a i ne razume se u posao pa je spreman da potpisuje sve što mu se pod nos poturi. Računa da ga stranka štiti od odgovornosti ali i da je te „mutne“ radnje direktor sigurno već dogovorio sa nekim.
Prekovremeni sati su veome aktuelni u vreme kojekakvih izbora ili kad mora da se ide na mitinge. Nema tu više ljubavi ni entuzijazma. Sve mora da se plati. Takav je sistem. Stranka nema novca za te namene pa je idealna prilika da se to nadoknadi iz društvene kase. Naravno, stranke prilikom raspodele vlasti dobijaju na upravljanje neka preduzeća ili kulturne i zdravstvene ustanove i to bez ikakve društvene kontrole pa se može smatrati da su one njihov „plen“ i privatna „prćija“ sa kojom mogu da rade šta hoće. A rade uglavno za ličnu korist i društvenu štetu.
Nije tajna da je u jednoj šabačkoj ustanovi direktor sebi pisao više prekovremenih sati, kao da radi kao perpetumobile, valjda mala mu plata na ovu skupoću, nego što je to po zakonu moguće. Kako su mu i šef računovodstva i načelnik finansija odani partijski kadrovi to nije bio nikakav problem. Međutim, kada je ustanovljeno da su ti prekovremeni sati protivzakoniti ustanova je morala da plati veliku kaznu. Naravno ni to nije bio problem jer je kazna plaćena od „narodnih“ para. I ako mislite, poštovani čitaoci, da je „muljanje“ sa prekovremenim satima prestalo varate se. Ne može kazna da bude toliko velika koliko od prekovremenih sati može da bude koristi. Naravno za direktora. On je ozbiljan igrač u stranci i na izborima je „obmanuo“ veliki broj birača da glasaju za njegovu stranku. A to košta… Građane naravno. I one što su glasali za njih ali i za one koji to nisu.
E, sad, kad u jednoj takvoj ustanovi imate nekog, bar jednog, ko neće da „krvari“ za stranku, ko je obrazovan i školovan na pošten i legalan način, ko se razume i zna posao i koga ni direktor ni bilo ko drugi ne može da podmiti, onda se javlja problem. Sasvim je razumljivo da nikome ne pada napamet da prestane sa „muljanjem“. Jer, „to nam je naša borba dala“! I, verovali ili ne, direktor i njegova partijska klika pokušavaju na sve moguće načine da se obračunaju sa njim i da ga nateraju da sam napusti kolektiv. A ti obračuni su veoma surovi. Od svakodnevnog psihičkog maltretiranja pa preko sprečavanja napredovanja u službi do kojekakvog vređanja i ponižavanja. Ali, bilo je i nekih neverovatnih stvari…
Tako se, početkom prošle godine jedan od tih „nevaljalih“ radnika slučajno „okliznuo“ na pločicama u hodniku i ozbiljno povredio. Udario je glavom u kopir aparat koji se u hodniku iz nekog razloga našao.
I sve bi ovo moglo da se podvede pod nepažnju, slučajnost, „nesrećan slučaj“ ili nešto drugo da se nije ispostavilo da je neko ispod stola, u ćošku kancelarije, do koga se zbog pretrpanosti prostora jedva dolazi, a za kojim on sedi, prosuo ulje. A, natopljeni masni đonovi su odradili svoje. Upozorenje…
Bila je to klasična „povreda na radu“, sa potpuno plaćenim i dugim bolovanjem. Ali ovde se postavlja i jedno logičko pitanje. Kako je moguće da lekar koji je pregledao pacijenta sa ozbiljnom povredom glave nije na to upozorio policiju a ovi tužilaštvo?
Pa, eto, moguće je…
Ivan Kovačević