Mi(j)i
Zbog nje bih se zanesen na prečac odrekao svih i svega,
Otputovao s njom i bilo kuda i bilo kada, odmah, bilo čime.
Poklonio joj ma šta zatraži,
Sadašnjost svoju, a i vreme sutrašnje celo.
Njoj i radi nje bih se takvom životu u dvoje predao sasvim,
Prodao i ono što nemam,
Pravio ludosti, i nemoguće činio
Da budemo zajedno gde god joj se prohte,
Da u zagrljaju strasnom prelepo nam bude.
Da neprestano ugađam joj, čuvam, štitim
Da oseća se carski srećna i duhovno ispunjena.
Pa tako čeznem, čekam uporno da pojavi se ona,
Ulicom špartam beskrajno u kojoj sam je onako dragu prvi put video
Oh kad bih je tû ili drugde opet sreo,
U svoj pogled naklonosti meko uveo.
Onda kao da usnih da je pokraj mene hitro minula,
Da me je u prolazu širokim osmehom pravilnih zuba okrznula,
Građe čvrste, lica od lana sa jagodicima ponosno uzdignutim.
Očaran bio bih da je licem uz lice naspram mene ostala
Da me je lepotom očiju boje vlažnog peska,
I magijom presečenog meseca zauvek obasjala,
Mladalačkom toplinom radosti kroz srce prostrelila,
Da je ruku svoju od latica lakih u mojoj nežno zadržati mogla, smela,
Možda, čulno mi daleka, i nije htela?
E, da bar znam mesto na kojem sada obitava,
Da nije ipak samo u nijansiranoj mašti začeta,
I da kročiti neće u ovaj svet patnje i zala,
A ja u večnost preseliti se nje željan,
Od nagoveštaja virtuelne ljubavi mamuran.
I čini mi se kao da zbiljski nikada nije ni postojala,
Osim što je u stihovima ovim, u glavi pometenoj mojoj iznenada oživela.
Zoran R. Tomić