Humoreskica
Posle vrelih dana leta i nezapamćene suše, vreme okrenulo u sasvim drugom pravcu, pa smo iz kratkih čakšira i majica tregeruša uleteli u džempere i jakne. Zakasnela kiša naliva ispucalu zemlju, željnu vlage, a mi, seljaci željno očekujemo pomoć države, jer nam je jedino ona preostala. U seoskom dućanu okupilo se onomad staro društvance, pa je krenuo spontani razgovor:
– Gospodo seljaci, pade i ovo čudo od kiše! – javi se Miloje.
– Pade, kad joj vreme nije. Kasnila je brate, kao da je dolazila našim brzim prugama. – ubaci se Sredoje.
– A, šta fali brzim prugama? Jesi li gledao na TV kako praši naš Soko od prestonice do Novoga sada? – upita Simeun.
– More, kakav Soko! Bugarski voz je za njega zakon! -dobaci Mika, a na to se svi slatko nasmejaše.
– Dobro si to rek`o Miko. Bugarskim vozom se već deceniju i duže voze ovi što nam obećavaju zlatno doba, a nude nam parizer i paštetu. – javi se Radoje.
– I da sve to zalijemo litijumom. Eno ga ono čudo, što je krste predsednikom narodne skupštine govori o litijumu kao o medu. Po njoj, ili njemu, kako ko razume da ne razume, litijum je melem za sve naše rane. Na našoj plodnoj zemlji, koja nas vekovima hrani ona i njen šef bi da truju zemlju, vodu i vazduh. Pa, mi smo i ovako propali, a kamo li sa Rio Tintom koji je zavio u crno svaku zemlju gde je zabo ašov. Umesto da gleda da ulaže pare u poljoprivredu jer je hrana najviše tražena, onaj fikus iz Jarkova i sa Javor planine navija za one trovače da nas oteraju sa naše dedovine. E, neće moći gospoja! Vodi ih tamo gde si ti rođena, pa kopaj do mile volje. Ti i ona tvoja huliganska zamlata ovde kopati nećete! – zapenio je Vićentije .
– Polako Vićo, šta si navalio na ono sićušno čeljade i na onog glumca što nam svakoga dana ispira mozak sumpornom kiselinom! Pa, oni su samo prolazni likovi u našim životima. Dok je nas, koji volimo ovu zemlju, koji je oremo, na njoj sejemo i sa nje žanjemo, biće i takvih trutova kao što su ovi koje si pomenuo. Nego, da mi nazdravimo ovoj blagorodnoj kiši, pa da se pripremimo za setvu pšenice. Sve će jednog dana doći na svoje mesto. – pokuša Milomir da smiri situaciju.
– Dugo čekamo taj dan. Valjda će ga neko od nas i dočekati. -reče Stanimir, a na te reči svi prisutni ućutaše. Ćutao je i deda Panta, jer i njega brinu iste brige.
Rade Đergović