Pola godine od pada nadstrešnice u Novom Sadu
Prvog maja navršiće se šest meseci od pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, a da epiloga nema. Možda bi i ova tragedija gde je izgubljeno 16 života prošlo kao i posle majskih ubistava u OŠ “Vladislav Ribnikar“, Malom Orašju i Duboni, da nisu usledili studentski protesti i prebijanje studenata FDU.
Prve izjave od predsednika države Vučića i ministra građevina Vesića da čak nije bilo ni rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu, a nakon toga ipak priznanje da je bilo rekonstrukcije, usmerile su kasniju istragu i rad tužilaštva. Pokazalo se da vođenje tri paralelne istrage imaju malo veze sa tužilačkom strukom i praksom, a izostalo je istraživanje korupcije.
Čudno nešto, što je koštalo tri miliona evra dođe u konačnici pet puta skuplje. S druge strane glavni podizvođač, „Starting“, upućuje tužbe na sedam adresa, među kojima i advokat Ivan Ninić, za povredu ugleda. Zahtevi studenata bili su objavljivanje svih dokumenata vezanih za rekonstrukciju stanice i da institucije rade svoj posao, kao i kažnjavanje napadača na studente FDU. Tužilaštvo i pravosuđe očigledno ne rade svoj posao kako bi trebalo, jer su, iako nezavisni, itekako pod uticajem izvršne vlasti.
Za ovo vreme studenti su napravili „nemoguću misiju“, iz letargije i nezaintersovanosti probudili većinski deo Srbije. Desili su se veliki skupovi: onaj na Slaviji 22. decembra; još veći na Autokomandi 27.januara; onda slede epski sabori u univerzitetskim centrima u Novom Sadu prvog februra, Kragujevcu za Sretenje, Nišu, i Beogradu, 15. marta. Ovo najveće okupljanje građana ikada, sa oko pola miliona učesnika uprkos svim mogućim opstrukcijama režima, prekinuto je iz, za sada, neutvrđenog akustičnog oružja.
Svi ovi događaji protekli su u nezapamćenoj atmosferi pozitivne energije, empatije, radosti, solidarnosti, dugih i zamornih marševa, a pobedničkih. I u većini mesta u Srbiji održani su protesni skupovi, više nego ikada, praćeni srednjoškolcima, prosvetnim radnicima, poljoprivrednicima, advokatima…
Studenti biciklisti turom do Strazbura upoznali su i Evropu sa zbivanjima u Srbiji, ali još veći učinak bilo je susretanje sa dijasporom, a na sličnom putu do Brisela su i ultra maratonci. Za ovo vreme blokadom RTS dugom 14 dana uspeli su da se konačno raspiše novi konkurs za REM. Uprkos ovom ispolinskom učinku režim je pokazao da nema nameru da popusti ni za jotu, šta više pojačava represiju, kao što je to bilo u ponedeljak u Novom Sadu. Studentski protesti, ma koliko bili masovni, perfektno su organizovani, bez ijednog incidenta, i nikad nisu bili nasilni.
Nasilje dolazi od režima, ne samo od ubačenh batinaša, nego to rade i najviši predstavnici vlasti, govorom mržnje i isključivosti, praćeno sasluživanjem najvećeg broja medija, pored ostalog i RTS i RTV, tobož javnih medijskih servisa. Protesti studenata doveli su i do pada Vlade Srbije, ali je nova vlada, pokazala se još nedoraslija situaciji. Zaboravili ministri na Ustav i zakletvu, pa umesto da služe građanima služe jednom čoveku, predsedniku države, koji takođe nemilice krši taj Ustav.
Od toga bi trebalo poći, zašta se zalažu i studenti, a toga nema ni u naznakama. Za sada svega dvadesetak odsto sudija i tužilaca ustalo je protiv srozavanja svoje nezavisnosti. Ništa ne beše od zakazivanja sednica visokih saveta sudstva i tužilaštva i vrhovnih pravnih instanci. Jednostanije bi bilo da se održi skup svih sudija u tužilaca, ima ih ukupno nešto više od tri hiljade, dovoljan je i Sava centar, da se pronađu najbolja rešenja. Očigledno da pravosuđe, kao treća grana vlasti, radi pod uticajem izvršne.
Nakon svega prvog maja održaće se i veliki skup u Beogradu, gde su studenti pozvali i sindikate, kao i u Novom Sadu na obeležavanju polugodišnjice rušenja nadstrešnice. Nije stavljena tačka, kao što bi to režim želeo, a otpor raste. Vidljiva je i nemoć vlasti da izađe iz sveukupne krize, kao što je to bio „nikad veći skup“ 12. aprila. Po ozbiljnim procenama bilo je oko 55.000 pristalica režima, uz svu logistiku, dnevnice i ucene. Deset puta manje od onog skupa 15. marta. I to je neki opipljivi parametar.
Dragan Eraković