Rijaliti Srbija
Da, bilo je prošle subote u Beogradu na protestu protiv kopanja litijuma u dolini Jadra i kojekude po zemlji Srbiji mnogo sveta, svakoraznog, nezadovoljnog, besnog i naivnog pre svega. Govornici su govorili, ljudi su zviždali i pljeskali ručicama i skandirali: Rio Tinto, marš iz Srbije!, policije nije bilo ni od korova a onda su se organizatori ove antiprotivne, građanske, manifestacije dosetili pa se nakon skupa na Terazijama krenulo u blokade železničkog saobraćaja, noćom kada vozovi ne voze, mali broj se uključio u tu smešnu akciju jer retko ko je u ovom društvu kukavica spreman na tzv. građansku neposlušnost pa je policija ranom zorom i naoružana do zuba počistila onu siću od demonstranata sa pruga bez problema, neke privela na čašicu i par šamara razgovora a neke, bogami, uhapsila zaistinski kao teroriste koji ruše ustavni poredak, državno uređenje i bla, bla, bla…
Sve ovo je bilo očekivano za svakoga ko u ovoj ludoj zemlji živi dovoljno dugo da ga ništa ne može iznenaditi. Tema čudesnog litijuma mesecima zaokuplja ovdašnju javnost, inače inertnu i uspavanu, pa se tako zaboravilo na epsku izbornu krađu s kraja prošle godine i u junu ove, srozavanje svih institucija države, nepravdu i bezakonje koje se može videti i osetiti na svakom koraku, otimanje svega što vredi od strane naprednih razbojnika, sve laži izgovorene u javnom prostoru od strane Oskara, šefa mafije i navodnog predsednika Republike i njegovih pomagača (Brnabić, Vučević, Dačić), najniži standard života u Evropi, sa najvećom inflacijom i cenama hrane, na „srce Srbije“ Kosovo ravno zaboravilo se bezobrazno lako, na monstruozni projekat „Beograd na vodi“, najveću praonicu para na Balkanu i šire, na spregu kriminalnog i državnog kartela koji kao skakavci pojedoše državu, prirodu i društvo, dakle sve što je ljudima zaista važno bačeno je u drugi i treći plan a u prvi je gurnut litijum kao koska da je sirotinja raja glođe dok mu okupatori, domaći i strani, skidaju kožu s leđa.
Za i protiv iskopavanja litijuma i ozloglašene kompanije Rio Tinto to je danas situaciju u Srbiji, zemlji podela na mali milion načina, i nije problem što nam je vlast ovakva kakva je, nedemokratska, osiona, bahata, lažljiva i pljačkaška, što smo osiromašeni i poniženi, svedeni na kolonijalnu deponiju i jeftinu radnu snagu, obespravljeni i prevareni, što nas je ovde sve manje a tamo u belom svetu sve više, mi se delimo na jednoj temi o kojoj gotovo niko nema blagog pojma.
Pogledajmo kakvo nam je zdravstvo, školstvo, pravosuđe, policija javna i tajna, parlament – katastrofa i to bez ikakvog učešća litijuma i sličnih elemenata u toj jednačini naše propasti, ovde se diktatura odomaćila i većini uopšte ne smeta što Jedan Čovek donosi sve odluke i obraća se svakodnevno sa nacionalnih propagandnih glasila, kao da smo se navikli a taj Nepomenik se na vlast navukao pa ne pušta i izgleda da su skoro svi manje-više zadovoljni u ovoj zemlji čuda ali eto taj nam litijum sreću kvari. Nije nego.
Da li su Srbi glup ili retko naivan narod i nije neka dilema, u pitanju su nijanse a rezultat je gotovo isti tako da Onaj čije se ime iz ekoloških razloga ne pominje može komotno da vlada do kraja sveta i dan duže. Jer, sa ovakvom opozicijom koja se o svom jadu zabavlja živeći u nekoj svojoj virtuelnoj stvarnosti i narodom koga je tako lako zamajati mitovima, legendama, sportskim uspesima i rudnicima u najavi, lakše nego oteti cuclu iz bebinih usta, potrebno je samo malo patriotizma upakovanog u šareni papir izmišljene istorije, malo pa sve više obećanja ludom radovanja, obavezno prstohvat ničim izazvanog junaštva, kašičica kurčenja, ljutog i kiselog pomešano, neprestana sma(t)ranja po televizijama i društvenim mrežama neopevanih režimskih budala dok ne poludimo skroz i onda kao šlag na tortu dolazi litijum, naše zlato, naša nafta, budućnost u koju verujemo itd.
Ovo što sada imamo ovde na sceni u liku i delu Gospodara i njegove svite podguznih muva to će, sasvim je izvesno, biti i doveka. U Srbiji postoje hiljade divljih deponija, vazduh je u velikom broja gradova serbskih najzagađeniji u ovom delu sveta, po našim rekama plivaju govna i ko zna kakvi sve otrovi, po kanalima se baškari bela tehnika i sve što možete i ne možete da zamislite i sve je to naših ruku delo i naših glava bez grama mozga, sami smo sebi najveći neprijatelji, sami uništavamo prirodu i posredno i svoje živote i živote svojih potomaka ali gle gnjurca voda mu do… kolena ustali smo da se bunimo protiv rudarenja nečeg o čemu ne znamo ništa i što je (ako je uopšte) daleka budućnost.
Sada i ovde ne valja, nije dobro i biće sve gore ali tiha većina ne misli tako i troši vreme svih nas na unapred izgubljene a nepotrebne bitke.
Zajebite zato rudarenje braćo i sestre, sve te šarene laže, sve je to žvaka za našeg srpskog seljaka i radost za „onog“ ludaka, prepustimo se sportu i razonodi.
Promena na bolje nije moguća, pomirimo se sa tim. I zapamtite: litijum i cela ta frka oko njega nije naš najveći problem. Onaj koji jeste za nas je, na žalost, nerešiv.
Piše: Dragan Karalazić