Žalosno je što smo spali na podaničku masu koja zavisi od hirova jednog čoveka

Pančić za „Podrinske specijal“

Gostujući u emisiji „Podrinske specijal“ na Televiziji Šabac, autora i voditelja Hanibala Kovača, novinar i kolumnista nedeljnika „Vreme“ Teofil Pančić govorio je o aktuelnoj društveno- političkoj situaciji u državi, kulturi, medijskoj sceni… Pančić je istakao da je Srbija zemlja u kojoj je teško prognozirati na pet nedelja, a kamoli na pet godina i konstatovao da je „žalosno što smo spali na podaničku masu koja zavisi od procena, raspoloženja i hirova jednog čoveka“.

-Setite se samo činjenice da je taj isti Aleksandar Vučić pre oko pola godine na pitanje da li će se kandidovati za predsednika odgovarao: „Nisam lud, ne pada mi na pamet, što me uopšte pitate takve gluposti?“. Nekoliko meseci kasnije, čovek se kandiduje i evo, sad je predsednik. U situaciji u kojoj čak ni on ne kontroliše sopstvene izjave i ne zna šta će da radi sutra, ili se pravi da ne zna, kako sad da prognoziramo šta će biti za pet godina? Voleo bih da se ova zemlja, kad je već sebi dozvolila ovu vrstu regresije, mnogo brže emancipuje i da idemo ka izlasku iz tog stanja- podvukao je Pančić i dodao da ovde do te mere vlada haos i dubinska nekompetencija svih, te da su ljudi bez ukusa došli u poziciju da oni budu ti koji kreiraju javnu medijsku i političku scenu.

Pohvale za Grad Šabac

Pančić je pozdravio izdvajanja Grada Šapca za kulturu, rekavši da je upravo to merilo po kome neka sredina pokazuje posebnost i kvalitet svetu. On je pohvalio i šabački festival „Pozorišno proleće“

-Drago mi je ako se ljudi koji odlučuju u Šapcu rukovode Čerčilovskom doktrinom. Mnogo dobrih i značajnih predstava je prikazano u Šapcu tokom dva festivala. Smatram da Šabac ne treba da se takmiči s Pozorjem, već da ima svoju priču, koja se na taj način i profiliše. Pozorje je sebi pucalo u nogu povratkom domaćem tekstu, dok Šabac nema tu vrstu ograničenja u selekciji i ne treba da je uvodi- rekao je Pančić.

Demokratizacija nižeg ukusa

-Niži ukus se demokratizovao, niži ukus je postao dominantan, što je jedna od nuspojava demokratizacije društva i to nas je tresnulo u glavu. Bojim se da je stvar na kraju u tome, da oni sivi tipovi koje smo pamtili kao klinci, oni mali miševi iz Saveza socijalističke omladine, mali Titovi pioniri, su postali veliki Srbi, veliki pravoslavci, sve se to pokrstilo, sve je to krenulo u crkvu, da posti itd. Dakle, nisu oni koji su bili antikomunisti postali pravoslavci, nego su najveći komunisti postali pravoslavci. Njima možeš da ubaciš bilo koji kod u glavu, i oni će da sviraju uz taj kod, jer je njima samo bitna dominantna priča epohe- objasnio je on i naglasio da to što su na vlasti ponovo isti ljudi koji su zaslužni što je devedesetih „krv tekla potocima“ doživljava kao ličnu tragediju, ali i tragediju ovog društva, jednu vrstu pada, samoskrivljene nesreće.

-To što su na vlasti ti ljudi koji su se devedesetih godina za nešto pitali, devedesetih godina krojili politiku, sledeći svoje velike vođe Miloševića i Šešelja, ti ljudi su u celoj toj stvari na neki paradoksalan način najmanje krivi. Nisu se oni sami izabrali, sami postavili za predsednika, premijere, ministre, nego smo mi to uradili i to nekoliko puta u razmaku od 2012. godine do danas i za mene je to tragedija jednog društva koje grca u zaboravu. Te stvari koje smo mi njima zaboravili, većina nas, su stvari koje ne zastarevaju i koje ne smeju da se zaborave- podvukao je Pančić i napravio poređenje sa vlašću demokrata, rekavši da je komentar građana da je ta vlast bila gora samo lepozvučeći alibi za savest svakog građanina.

-Kad bi sve i jedna optužba koja je ikada izrečena na račun svih vlasti od 5. oktobra do 2012. godine bila tačna, a daleko od toga da jeste, i kad bismo im još dodali tri puta toliko, to ne bi moglo da se meri sa onim što su ovi ljudi uradili devedesetih godina, jer mi ovde govorimo o potpuno različitim nivoima zločina. Ovi ljudi su, izvinite molim vas, ubice. Ja ne znam nikoga posle petog oktobra ko je ikada bio na vlasti, a ko je ubica i ne mogu da shvatim čoveka, nekog ko sebe doživljava kao moralno biće, ko ima obraza, da kaže: „Glasaću za ubicu zato što je ovaj navodno ili stvarno ukrao negde neke pare“. To je do te mere protiv neke etičke vertikale da se ja pitam šta je to sa nama kad mi možemo da ljude koji su direktno i aktivno učestvovali u velikom masakru, velikom etničkom zločinu nakon raspada Jugoslavije, da tretiramo kao legitimne političare, a onda se čudimo kako se to nama sve dešava, pa se svi zgražavaju nad takozvanom Vučićevom autokratijom, bizarnom komičnom nekompetencijom dojučerašnjeg predsednika Tomislava Nikolića, Sinišama Malima, Nebojšama iz Beograda… To nisu ljudi koji su pali sa Marsa, ko je hteo da zna o njima, sve je znao, sve je bilo jasno. Ne znam šta su drugo očekivali da su mogli da dobiju nego ovo- izričit je kolumnista „Vremena“.

Brnabić, Gašić, Babić…

Govoreći o novoj premijerki Ani Brnabić, Pančić je rekao da je njen izbor taktički vešt Vučićev potez, koji računa da će dobiti, pre svega, simpatije na zapadu, jer činjenica da je odabrao prvu ženu premijerku, koja je još i gej, pokazuje kako smo emancipovani, sve suprotno od onoga što nam se prigovara. S druge strane, smatra, Brnabićeva Vučića ne može ne može ni potencijalno da ugrozi, jer nema stranku iza sebe, dok bi bilo koji drugi, pa i najveći poslušnik, na njenom mestu mogao da pomisli da može da bude samostalan igrač, jer je vlast čudo. On je podsetio da je to, na kraju krajeva, Vučić uradio Nikoliću, a njih dvojica zajedno Vojislavu Šešelju. Izrazio je uverenje da bi Brnabićeva mogla da bude idealna marioneta, a ideja je da treba da skuplja pare koje će onda politička kasta da troši kako joj odgovara, što je način na koji funkcionišu populistički režimi, poput Orbanovog, Putinovog, Erdoganovog. Pančić se osvrnuo i na pojedince stranačke funkcionere SNS-a, poput Babića i Gašića.

-Njihov celokupan politički legitimet proističe iz toga da su u milosti gospodara, a gospodar mora da preuzme neposrednu odgovornost za ono što oni izgovore ili urade. To ne bi bilo tako kada bismo imali normalnu političku scenu i u okviru nje normalnu vladajuću garnituru u kojoj postoje ljudi sa imenom, likom, delom, političkom težinom, koji su neko i nešto. To kad nas nije ni ranije bio slučaj, ali ovo je sada dovedeno do apsurdnih razmera, u karikaturnu krajnost- naveo je Pančić.

Odluka žirija- prst u oko esnafu

On je prokomentarisao i odluku žirija Sterijinog pozorja da ne dodeli nagrade, rekavši da je do te mere iritantna, bezobrazna i do te mere emituje nakaradno loš ukus i elementarno ljudsko nevaspitanje, da su svi, čak i oportunisti, ustali protiv toga, jer su procenili da je to prst u oko celom jednom esnafu.

-U najmanju ruku, jedan od bitnih razloga nedodeljivanja nagrade je da ne bi slučajno otišla u ruke tvorcima i akterima konkretne pozorišne predstave koja je po svim mogućim kriterijumima dominirala- „Na Drini ćuprija“ Kokana Mladenovića. Predstava je nepodobna, autor je pogotovo nepodoban, pa je nekome izgledalo zgodno da se takav autor ne nagradi. Miki Manojlović je neosporno značajan umetnik, ali je za predsednika žirija odabran prvenstveno zato što je politički, a ne umetnički podoban i zaista ne znam šta mu je to trebalo. Rezultat je bizarna blamaža. To pokazuje da su ljudi koji sada vladaju kulturom do te mere nekompotentni, da ni skandal ne može da bude izveden na neki normalan način, da je kod njih i skandal skandalozan- smatra Pančić i dodao da je kultura u Srbiji zadnja rupa na svirali, te da služi za političko potkusurivanje, što je posledica dugogodišnjeg lošeg odnosa svih vlasti prema tom značajnom resoru.

-U tom smislu, ja ne amnestiram ni prethodne vlasti, pre naprednjačkih, jer su i one izdvajale malo za kulturu. Ono u čemu su naprednjaci otišli još mnogo dalje jeste što su na nivou Ministarstva kulture, sa izuzetkom Tasovca, postavljali ljude koji u kulturi apsolutno ne postoje. Nemam ništa lično protiv čoveka, ali ko je Vladan Vukosavljević, ko je ikada čuo u srpskoj kulturi za tog čoveka pre nego što je postao, na neki volšeban način, prvo gradski sekretar za kulturu Beograda, a onda ministar kulture Srbije- pita se Pančić i podseća da su u poslednjih petnaestak godina ministri kulture bili značajne ličnosti iz branše: Branislav Lečić, Voja Brajović, Nebojša Bradić, Predrag Marković, dodajući da je ova vlast dovela do krajnosti princip da bilo ko ko se oseti pozvanim može da bude ministar kulture, što je pokazatelj da je sa ljudima ovog profila moguća samo revarvarizacija zemlje, a nikako kulturni napredak i boljitak.

Emisiju možete pogledati na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=2pDdnLa0RWA

D.D.

Exit mobile version