Vladimir Đurić – Đura Mornar (muzičar, kompozitor i pisac) objavio je nekoliko knjiga o „Starogradskim biserima“. U jednoj od njih bavi se i Borislavom Janjićem Šapčaninom koji je ostavio značajnog traga u muzičkom životu moga rodnog grada.
Đura piše:
-Borislav Janjić Šapčanin bio je poznati kafanski svirač i pevač, muzičar na harmonici dugmetari. Napisao je pesmu „Kad sam sinoć pošla iz dućana“koja je postala evergrin… Voleo je život, žene, kafane i karte. Uvek je bio elegantno obučen… Žene su ga obožavale… Po priči sina Mileta, starih Šapčana, Bora je znao zakupiti tri fijakera. U prvom se nalazila njegova harmonika; u drugom su sedeli on i tadašnji predsednik šabačke opštine Ilija Spirinovac (Ilija Popović, op.J.R.). U trećem fijakeru nalazili su se Borin šešir i štap. S toga nije nikakvo čudo što su mu mnogi zavideli… U Šapcu je nastala i čuvena pesma posvećena Borisavu Janjiću: „Kad je deda lumpovao…“ Pesmu „Kad je deda lumpovao“ napisao je šabački pesnik Dragiša Penjin.
Što se tiče Ilije Popovića, predsednika šabačke opštine od 1934. do 1940. godine, možemo pronaći dosta podataka u knjizi Pavla Pavlovića: „Mala enciklopedija Šapca i Šapčana 1941-2023“: Ilija Popović, kao predsednik šabačke opštine, za vreme predsednikovanja u svim šabačkim glavnim ulicama, koje su bile trasirane prema centru… kolovozi su imali tursku kaldrmu. Tursku kaldrmu zamenio je granitnim kockama. Ilija Popović Spirinovac, porodičan čovek, imao je suprugu Jelenu Katić, Lozničanku, poreklom iz poznate porodice Katić, koja je i sada poznata. U strogom centru Loznice, u Katića kući, nalazi se Loznički muzej (Legat Vere Božičković i poznatog srpskog slikara Miće Popovića, op. J.R.). Porodica Katić je bila poznata kao jedna od najbogatijih porodica u lozničkom kraju, a i u Srbiji. S desne strane reke Štire, u centru Loznice, nadomak Vukovog doma, sve do završetka Drugog svetkog rata nalazilo se veliko imanje Katića, a Lozničani su je nazivali Katićevača. Na tom velikom zelenom prostoru nalazio se loznički „Sokolski dom“ i fudbalsko igralište lozničkog fudbalskog kluba „Srbadija“, koje se tu nalazilo sve do oslobođenja… Kada je u Loznici izgrađena i počela sa radom hemijska fabrika „Viskoza“, na Katićevači na tom prostoru za svoje zaposlene „Viskoza“ je podigla veliko moderno naselje sa komfornim stanovima. Pored stambenog naselja, grad Loznica i republika Srbija, i ustanove, podigli su zgrade od značaja…“
Da se vratimo Bori Janjiću, sa početka priče. Dušan Vesić u knjizi „Magi kao da je bilo nekad“ (radi se o poznatoj Margiti Stefanović – članu kultne grupe EKV, ćerki poznatog reditelja Slavoljuba Srtefanovića Ravasija op. J.R.) piše: „Kroz celu srednju školu Magi je imala jednog dečka, Uglješu Janjića, sina arhitekata Slobodana i Milene Janjić. (Slobodan je drugi sin Borisava Bore Janjića op.J.R.). Zvao se Uglješa, a bio je svetle kose i svetlih očiju. Devojčice u gimnaziji zvale su ga Lepi Janja… strašno mi se sviđao. Njegovi roditelji su arhitekte, njegov otac je radio toranj na Avali, i sa još jednim prijateljem zgradu Politike u Beogradu. Kako smo stalno bili zajedno, ispalo je da smo nešto pomagali njegovim roditeljima, seckali nešto za njih. I očigledno, takva neka arhitektura bila je vrlo dobar, zabavan i unosan posao… Već je bila prepoznala svoj život u muzici… Nekako je lako pristala da se upiše na arhitekturu. Valjda zbog Janje… Kada sam shvatila da neću da upišem Muzičku akademiju, Uglješa je već otputovao s roditeljima u Venecuelu…. Dopisivali smo se i nekako je došlo do dogovora da odemo na istu stranu… Njoj je predstojao put u Južnu Ameriku. Uglješa je hteo da ide u Peru i ostane tamo mesec dana. Pozvao je Magi da ide s njim. Ukupno bi ostala tri meseca na putu, što u Peruu, što u Venecueli. Magi je prihvatila…“ Zanimljivo je da je Borin sin Slobodan, a Uglješin tata projektovao hotel „Slobodu“ u centru Šapca, kažu i Bensku Baru…
To je storija od Bore do Uglješe, šta je dalje bilo ne znam. Znam da je i poznati pisac i slikar Momo Kapor bio u Venecueli kod Janjića, a tragove toga je ostavio u knjigama „Halo, Beograd“.
Još jedna saga o Šapcu i poznatim Šapčanima (o dedi i unuku), gradu koga neizmerno volim i rado pišem…
Jovan Rukavina