Žal za radničkom majkom

Jedan „Zorkin“ penzioner:  Borivoje Nikolić

Priča o šabačkoj „Zorki“ je za današnje prilike slična bajci, gde su se radnici stvarno poštovali, dobro živeli, i nešto što se neće ponoviti, ne samo u Srbiji nego ni u većini bogatijih zemalja. Borivoje Nikolić, kao građevinski tehničar, došao je u ovaj jugoslovenski gigant najpre u rudnik Majdan, kod Krupnja. Kasnije se premestio u „centralu“, u Šabac, u najstariji pogon – „Zaštitu bilja“. Činjenice govore da je ova fabrika snabdevala sa 40 odsto  sredstvima za zaštitu bilja ondašnju veliku Jugoslaviju, a, na primer, sve što se proizvede plavog kamena sve je moglo u izvoz, tolika je bila potražnja, i, naravno, kvalitet. Kao i u ostalim pogonima ovde su radnici mogli dobiti stan sa desetak godina staža, a to je oko 2.500 stanova u Šapcu a toliko je dato i kredita za privatne kuće. Čudno danas zvuči pravilo „Imaš kuću – vrati stan“, a na kraju su se, u vremenu hiperinflacije, ti stanovi otkupljivali za desetak nemačkih maraka. Radnička menza je bila kao u hotelu, sa tri kuvana jela, plate pristojne, pogotovo za one u smenama ili remontne radove. Reka ljudi išla je ujutro u fabriku, većina vedra i opuštena, a posle toga često se svraćalo u kafane, restorane, prodavnice… Primera radi sada je Pop Lukina poprilično prazna, sa više od trideset lokala koji su zatvoreni. Posebna priča su letovanja i zimovanja, jer je „Zorka“ imala više od hiljadu destinacija širom Jugoslavije, gde su radnici i njihove porodice mogle za pristojne cena, pa čak i na kredit da se odmaraju.

• Mogao sam sa svojom porodicom da odem avionom do Splita a posle trajektom na Hvar, a da se to gotovo i ne oseti na primanja. Imali smo i dodatne pogodnosti za one na težim radnim mestima, pa smo boravili i u hotelu visoke B kategorije, u Kuparima, gde su se stranci čudili otkud to mi odbijamo najskuplja jela. Pa jednostavno – „Zorka“ platila! Ili, na zimovanju u Zakopanima sa sto nemačkih maraka mogli smo da unajmimo taksistu da bude uvek spreman za nas, a to bilo kao njihova inženjerska plata. Postoji priča da se malo radilo, ali „Zorka“ je proizvodila dva miliona tona robe, pa su za njene potrebe organizovani specijalni vozovi, a dnevno se distribuiralo i po šesto-sedamsto vagova u smeni radnika Transporta. „Zorka“ je trošila više struje nego ceo grad, a naravno i mnogo toga uložila. Tako je nikao velelepni sportski centar, od milošte nazvan „Milanelo“, sa bazenom, igralištima za tenis, veliki i mali fudbal, odbojku, sportskom halom… što je danas misaona imenica i za Beograd. Radilo se i zarađivalo, ali su se i knjige masovno kupovale, a redovno se kupovala i štampa, sa setom ali i ponosom se priseća Nikolić tog doba. Poštovao se radnik, pogotovo oni stariji, ali i druge profesije. Kad se najavi poseta novinara fabričkog lista „Zorka“, ceo pogon se glancao. Sam Nikolić izašao je na naslovnoj strani ondašnjeg „Komunista“ za Prvi maj. Ili, kad se organizje prvomajski uranak, onda na njega idu hiljade „Zorkaša“, naravno i brojni drugi Šapčani.

Međutim, već krajem osamdesetih, kada su izbili radnički nemiri, video se kraj tome blagostanju. Ubrzo došli su i ratovi, hiperinflacija, opšte nestašice, raspad Jugoslavije… Tako je i „Zorka“ polako nestajala. Neki pogoni su ugašeni, kao Obojena metalurgija, rudnici… a „Zaštita bilja“ doživela je nezavidnu sudbinu da je kupi neprovereni privatnik i da ponižava radnike da mu okopavaju i vade krompir… Na kraju je otišla u stečaj.

I Borivioe Nikolić, kao i „Zorka“, pretrpeo je udar sudbine. Početkom 1998. prilikom istakanja opasnih materija iz cisterne, sličnog sastava kao i bojni otrov plikavac, pukla je cev, a sve to na minus 20 stepeni Celzijusa, i poprskala ga po licu i radnom odelu. Lekari su se čudili kako je to preživeo, a sa kožom otpadalo je i meso. Više od godinu dana bio je na bolničkom tretmanu, posebno pamti brigu ondašnjih dr Vasovića i dr Nikolića, sa Očnog odeljenja, kao i dr Predraga Tojića. U Beogradu profesor Aleksandar Parunović bio je tu kad god je trebalo, a recimo dobijao je i po četiri injekcije dnevno u oba oka. Mogao je da se penzioniše 1991. godine, kada su bili znatno povoljniji uslovi, ali je otišao u penziju 1995. Kako kaže, bilo ga je sramota da ode tako mlad u penziju.

Nakon toga angažovao se u SPO, ali i u Hrišćanskoj pravoslavoj narodnoj zajednici. Ova organizacija, pored toga što je očuvala Slavu grada Šapca – Druge Trojice, imala je i svoj humanitarni karakter. Tako je Nikolić, zajedno sa sveštenikom Milanom Pantelićem, inicirao i organizovao put u Bujanovac 2001, gde su pripadnicima šabačke policije doneti vredni pokloni. Posebna priča bila je humanitrana pomoć za izbeglice  u manastiru Prohor Pčinjski, godinu dana kasnije. Nikolić se kad god je mogao učestvovao i u dobrovoljnom davanju krvi, oko pedeset puta. Kako kaže, važno je imati neki svoj cilj i misiju, jer penzija nije za spavanje i odmor, već za neke aktivnosti koje ranije nismo upražnjavali ili nismo imali vremena za to. Nažalost, zbog slabog vida, prinuđen je da koristi lupu prilikom čitanja, ali u svakom slučaju predlaže vredna dela da se čitaju, a, naravno, i više puta. Ako umetnici svoja dela stvaraju godinama, nemoguće je da mi to usvojimo za nekoliko dana. Sam veoma dobro poznaje pojedina književna dela, naizust govori „Svakidašnju jadikovku“ Tina Ujevića, ili „Lament nad Begradom“… Posebno je dirnut delom Milutina Bojića, koji je, iako mlad, ostavio vidan  trag u srpskoj književnosti. Naravno tu su i svetski pisci, Tolstoj, Bulgakov, Dikens, Dostojevski… Kao važno penzionersko opredeljenje naglašava druženje, pogotovo sa svojim školskim drugovima, jer „školski drug je svojevrsna neprolazna institucija“ i merilo vrednosti i životnog puta.

D.E.

Foto:Borivoje Nikolić, desno, zajedno sa Miloradom Stankovićem,  školskim drugom iz „Milevine“

Projekat “Penzija nije kraja života već novi početak” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Organa koji je dodelio sredstva.