Ko to preti đacima?
Svi… jednom reči.
Dva burna meseca su za nama. Burna u Srbiji, još burnija u prosveti. Da kažemo da su studenti „veliki“ – ali i oni su deca… Studente su podržali maturanti i nastavnici. I nastavnici su veliki i navikli na svakodnevne pretnje sa svih strana. I trpljenje. Nije sad to tema. Da se osvrnemo na maturante i njihovu priču u prethodna dva meseca.
Krenuli su Gimnazijalci. Blokirali su školu i nastavu još krajem prvog polugodišta. Nastavnici su ih podržali. Komunalna policija im je oduzela transparent, pa vratila nakon pritiska. Početkom drugog polugodišta su nastavili svoju blokadu. Pridružile su im se i druge srednje škole. Zahtevi – zahtevi studenata. Mladost je izašla iz klupe, pokazala svoj stav, svoje „ne pristajem da ćutim“. Svoju energiju su prelili i na prosvetne radnike, građane, roditelje. Kisli su, zebli, gazili su ih, psovali, oni su stajali na raskrsnici kod Biblioteke i podržavali studente. Podržavali su se međusobno, organizovali, dogovarali. Deca su nam odrasla i sazrela za dva meseca u svesne i misleće građane. Dočekivali su hodočasnike, pešačili i sami do Beograda. Sve smo ispratili.
A kako je prosvetarska „vlast“ reagovala? Narod kaže: „Ne pada sneg da prekrije breg, već da svaka zver pokaže svoj trag.“ Tako smo mi ostavljali tragove. U jednoj školi su vršili pritisak na decu poturajući im papire da se imenom i prezimenom izjasne za blokadu, u drugoj da to isto još overe kod notara, odeljenjske starešine su plakale, vikale… Ucenjivali su ih preko roditelja, ignorisali, pretili im da neće završiti razred, da će ponavljati, da će dobiti neopravdane, da neće maturirati. Ostaće zapamćeno da je direktorka jedne škole prijavila svoje maturante policiji! Pritisak iz Ministarstva raste, pa se velika zverka iskezi manjoj zverki, a od đaka se očekivalo da budu najmanja zverka i da podviju repiće. Nisu bitna imena, svaka će zverka prepoznati svoj trag. Možda se i postidi.
Pre par dana je iz Ministarstva stigao novi dopis: da se svi hitno uteramo u tor. I đaci i nastavnici. Oprem dobro. Protiv nastavnika da se prokrenu disciplinski postupci, da se umanji plata, da se zamene poslušnijim modelima (jedva čekam da vidim). Oprem dobro. Protiv đaka da se pokrenu disiplinski postupci! Da se prebace u druge škole! Pa koji genije iz Kenije ovo piše (nije potpisano, piše Ministarstvo)?!?! Taj zakona video nije. Svako ko radi u školi zna da je ovo nemoguća misija. Jer su pravilnici takvi: disciplinski postupak, pa mera, pa da se popravi, pa disciplinskog postupka disciplinski postupak, pa tako protiv stotinu učenika.
Gospođo ministarko u ostavci, nastavite da se češljate, pazite da na štiklicama ne slomite nogu. Ne sramotite se. Prvo, ne poznajete zakon, a drugo – pretite deci. Pretite deci! Sram vas bilo! „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom.“
Da. Deci je mesto u školi. Deca treba da se vrate u školu i svoje nezadovoljstvo iskažu drugačije. Prošlo je previše vremena. Roditelji su zabrinuti, nastavnici su zabrinuti. Svi su zbunjeni i strepe. Pokazali su hrabrost, odlučnost, inicijativu. A vi, nadležna gospodo, nameštenici ministarstva? Šta ste vi pokazali? Razumevanje?! Toleranciju?! Empatiju?! Podršku?! Znate li značenje ovih reči? Jesu li pretnje vaš jedini odgovor? Ili je strah od odmazde nadređenih jači? Na kraju krajeva, koga je i briga!
Deco, samo napred! Vi ste budućnost, svetla toliko da zaslepite ponekad i one koji vide. Ni za šta nemojte da se osećate krivima. Srećan vam povratak u školske klupe. Da smo neki srećniji narod, da smo bolji ljudi, ne biste ih ni napuštali. Vi ste naši heroji, zenice oka! Pumpajte dalje!
Nataša Jovanović, profesor latinskog jezika
