Ispred Palate pravde u Beogradu nalazi se spomenik caru Dušanu Silnom. Na tom spomeniku car Dušan u jednoj uzdignutoj ruci drži čuveni Dušanov zakonik, a u drugoj šaci, podignutoj u visini grudi, drži pismo upućeno sudijama. U pismu je poruka sledeće sadržine (parafraziram): „Časne sudije, sudite po ovom zakonu, vašem znanju i časti, a ne po carevoj volji“. Nakon prerane smrti cara Dušana u Srbiji su počeli da se smenjuju vladari i zakoni, i različiti tipovi društvenih uređenja sve do današnjih vremena (monarhije, republike, različiti tipovi demokratije, itd.). Danas u Srbiji situacija po mom viđenju izgleda ovako.
Svi upiru prstom u jednog čoveka tvrdeći da je on svemoguć i odgovoran za sve što se u Srbiji dešava. Jedni tvrde da je stanje perfektno i da je on Bog. Drugi da je stanje očajno i da je on Satana. Stalno se oko toga delimo i prepiremo, a živo blato je sve dublje i gušće.
Jedni ruše, drugi grade. Policija hapsi po ulicama bez nekog osnovanog razloga. Sudija nema nigde, niti drugih takozvanih institucija društva. Advokati se izboriše za paušalni porez. Zamislite da sudije na godišnjem nivou „odrežu“ paušalnu kaznu za počinioce krivičnih dela ili prekršaja, pa kako se kome zalomi.
Zakon se posmatra kao neka livada puna rupa, pa ko pre do rupe njegov je zakon. Naravno, najbrži je On i eto ga prvog nad rupom i uze zakon u svoje ruke. Pronađe neke prijatelje u svetu, zaduži Srbiju, a Srbijica onako iscrpljena ne može da vrati dugove, pa On poče da je rasprodaje. Prijatelji imaju dosta para i ne žale da plate – lepa zemlja. Okolo, okolo, dok ne dođe do Jadra. Prenuše se domaćini i skočiše. Dogorelo do nokata. Razvi se borba – opasno!
Kada malo bolje pogledamo taj čovek sa ekrana je svuda oko nas i u nama. Jedno jutro se probudim i pogledam u ogledalo kad on! Malo nejasno, čas se smeje, čas plače, malo viče na nekoga, ali jeste, on je.
Studenti uzeli metle pa na ulice. Dižu prašinu. Svi ih podržavamo i hvalimo, ali malo ko bi da baš kod naše kuće dođu sa metlom. Mnogi bi da studenti bace metlu, pa da prašinu usisaju u sebe, pa kada odu u beli svet da je tamo rasture – tamo ima više prostora. Malo ko da prizna da je ispod prašine debelo i gusto živo blato. Malo ko da shvati da to ne mogu studenti sami da počiste uz bilo kakvu verbalnu podršku. Jedino su domaćini već zauzeli svoja stražarska mesta, a nama ostaje da stanemo iza njihovih leđa.
Predlažem da umesto praznih pohvala i verbalne podrške svako uzme svoju lopatu i da počistimo kod svojih kuća, ali da blato ne bacamo u komšijsko dvorište.
Tada ćemo svi moći da vidimo svoj lik u ogledalu. Svi, i sve će doći na svoje mesto, pa i onaj lik sa TV ekrana, sudije, pa i sve institucije. Nakon toga, treba stalno da održavamo i unapređujemo higijenu, pa više neće biti ni prašine ni blata.
Tako ćemo jednog dana ponovo ugledati Sunce. Bog je tu, on će nam pomoći (iako ga jedini u svetu ponekad psujemo).
Eto, kad pogledam ovaj tekst i nije bog zna šta, ne umem lepše, ali izbacih ovo iz sebe i sada se osećam mnogo bolje. Sada mogu da pogledam svoj lik u ogledalu, a onda sve vas u lice.
Neka su nam svima srećni nastupajući praznici. Čeka nas poslednja godina u prvom kvartalu 21. veka od koga smo pre njegovog početka mnogo očekivali. Da li će se ta očekivanja ostvariti, ostaje na budućim generacijama da to vide. Na nama je da im ostavimo manje problema, nego što smo nasledili od svojih prethodnika na ovom svetu.
Velimir Mitrović
Izvor: Cemaforum.rs
Foto: Cemaforum.rs / arhiva
