Rekordna ulaganja u Vojsku Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Abu Dabiju, na sajmu naoružanja, najavio je velika ulaganja u Vojsku i domaću vojnu industriju od 700 miliona evra. Naravno državnih para, odnosno para poreskih obveznika, ali pri tom oko 500 miliona evra ide mimo budžeta.
To je stara praksa, tobož čuvena vojna tajna, da te velike pare prolaze mimo nadležnih organa i javnosti. A po nekim grubim procenama to je za prethodne dve – tri godine iznelo više od milijardu evra, gde je BDP oko 60 milijardi, a budžet oko 20 milijardi evra.
Primera radi za poljoprivredu se izdvaja, kako je rečeno, rekordnih 80 milijardi dinara, što je približno ovoj cifra za Vojsku i oružje. Sad ta ista država, gde značajan broj domaćinstava živi od poljoprivrede, a u izvozu se ostvaruje, sa prehrambenom industrijom, oko pet milijardi evra, duguje silne pare zemljoradmicima, a setva je na pragu…
No, kao što se čitav svet naoružava, ali uglavnom postoji neka kontrola trošenja. Međutim, po starom, lošem običaju u Srbiji sa naprednjačkom vlašću ne zna se, tobož, koliko je uloženo državnih a naših para u nabavku opreme, vakcina, bolnica, respiratora i sličnih potrepština tokom pandemije. Pokazalo se da je sve išlo po hitnom postupku, nekom direktnom pogodbom, a učinak je zamagljen, i ko zna koliko je para otišlo u privatne džepove.
U početku pandemije, na primer, lekarima i medicinskom osoblju sledovalo je po jedna maska i par rukavica, a ni toga nije dovoljno, dok su potrebe bile daleko veće. Pokazalo se da predsedniku Vučiću krize itekako dobro dođu da zamagli probleme. Pa iz manje nevolje ulazi se u veću, kao što je to već primenjivao Slobodan Milošević. A računi se nikada ne polažu.
I dok se tako gromoglasno najavljuje pravi bum za domaće oružare, zaboravilo se, na primer, kako je valjevski „Krušik“, veliki prizvođač mina, ojađen. Trgovci oružjem, a u ovom slučaju je učestvovao i otac bivšeg ministra policije Nebojše Stefanovića, skinuli su sav kajmak. Mine su prodavali po daleko uvećanim cenama od proizvodne, a normalno bi bilo da je to komisiona prodaja gde se radi za procenat. U toj igri sa političkom pozadinom „Krušik“ je otišao u gubitke od četrdesetak miliona evra, fabrika je na „respiratorima“, veliki broj radnika je pod ugovorom, tako da se i ne bune. No, najpogubnije u svemu što se olako zaboravilo na uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koga je državni vrh proglasio gotovo špijunom i državnim neprijateljem.
Prekomernom silom njega je usred fabrike „pokupila“ BIA, radnici su kukavički ćutali, i tek posle pisanja NIN-a i protesta nevladinih organizacija Obradaović je pušten iz CZ. Do danas nadležni tužilac se ne oglašava, tobož radi na slučaju, a prošlo je tri godine. Pa i tužioci su učili neku školu, imali praksu, primaju platu za svoj rad, ali ovakav nemar i bahatost pokazuje dokle je stiglo pravosuđe i Srbija. Obradović je i dalje suspendovan, prima samo deo plate, i čeka… Proglašen je i za počasnog građanina Šapca, kao borac za pravdu i vladavinu prava, ali ni to ne vredi u ovakvom sistemu vrednosti.
Simpomatično, i Alaksandar Vučić je od naprednjačke lokalne vlasti proglašen za počasnog građanina Šapca, i to kao borac za demokratiju i osvajanje demokratskih sloboda. Kad sve ovo prođe, a proći će, šta će reći potonje generacije: ko je od ovih počasnih građana Šapca dostojan ove značajne nagrade. Primera radi, ovaj drugi, pokazalo se da je urušio sve demokratske institucije u Srbiji. Možda je ostala samo Kontrola leta, ali tu su već međunarodne obaveze.
D.Eraković
