Smišljene greške na javnoj sceni
Nekada se u trećem razredu gimnazije učila logika, doduše kao deo filozofije. Kao temeljna nauka, osnova zaključivanja i mišljenja, nečeg najvrednijeg u ljudskom društvu, bilo bi dobro kad bi se o logici učilo i u osnovnoj školi.
Naravno, ne na suvoparavan i nepotrebno preobiman način, ali bi se postavile osnove ne samo pravilnom zaključivanju i razmišljanju, nego i otklanjanju vrlo čestih logičkih grešaka. Ovo drugo buja ne samo u društvenom životu, nego i u onom u kome ne bi trebalo da ga ima – u naučnom establišmentu.
Doduše školski sistem Srbije, kao i u najvećem broju drugih zemalja, zasnovan je na naučnom pogledu na svet, ali očigledno da se na raznorazne načine to izgubi. Pa recimo, čuvena je logička greška zamena teze, kojoj pribegava ne samo predsednik države i državni vrh, nego postaje u široj javnosti nešto kao priznata istina. A to je vrlo jednostavno dokazati na primeru da se iz jedne netačne postavke ne može izvesti pravilan zaključak, a pogotovo kad se umesto određene teme, kao što to radi predsednik Vučić, baci na nešto sasvim drugo, i često vrlo lično. Nikako da jasno odgovori koliko košta Srbiju Beograd na vodi, ko je kriv za rušenje vojnog helikoptera, “Jovanjicu”, “Krušik”, restoran na vrhu Kopaonika, kakve su veze SNS bande Veljka Belivuka, besramnom bogaćenju bliskih saradnika…
Još češća je logička greška „argumentum ad hominem“, gde se zaključak zasniva na pojedinoj ličnosti i krajnje neprihvatljivom vređanju i poništenju druge ličnosti. Vrlo prisutne su i logičke greške generalizacije, uopštavanja, tipa da „svi ili sve…“, što ne doprinosi donošenju valjanih vrednosnih sudova.
Tu je i relativizacija, odnosno ujednjačavanje onoga što ne bi trebalo. Iako se radi o formalnom pristupu zaključivanju i razmišljanju, u praksi to dovodi do banalnih, iskonstruisanih i najčešće netačnih ocena, a vrlo često i namernih ogrešenja o logiku. Premnogo je reči, konstatcija i ocena izrečeno, silno vreme izgubljeno, ali praksa pokazuje da se i dalje radi po starom, kako bi se narodski reklo “prodavanja roga za sveću“. Pa i oni koji se kite visokim titulama stečenim na državnim fakultetima, vrlo često propadnu u bezdan pogrešnog i neutemeljenog zaključivanja.
O onim koji su titule stekli mimo određenih akademskih pravila, ne treba ni trošiti reči jer su se i sami isključili. Najbanalniji primer je tzv. doktorska titula Siniše Malog, dokazano da je prepisana, jer je reč, primera radi, o proizvodnji pamuka, koja, naravno, nema nikave veze sa Srbijom. Ako se neko seća, na primer, suludog eksperimentisanja proizvodnje pamuka po naredbi Staljina: na silu pomerio vodne tokove, a za posledicu dobijeno je nestajuće Aralsko jezero.
Ako već obrazovanje postaje neumitan i nužan deo svake društvene ličnosti, onda bi verovatno trebalo daleko više pažnje posvetiti pravilnom mišljenju, dokazivanju i odlučivanju, jer i u staroj Grčkoj govorili su da mnogo znanja ne uči pameti. Važan je sistem mišljenja, a ostalo će proizaći iz toga.
Dragan Eraković