U vremenu koje nazivamo modernim – ili, preciznije, postmodernim – čini se da smo zaboravili ono što nas je činilo ljudima. U poplavi svakodnevnih kriza, političkih performansa i medijskih senzacija, sve više gubimo dodir sa suštinom: sa svetim. Taj gubitak nije tek filozofski ili teološki problem – on je koren raspada javnog i ličnog života kojem svedočimo svuda oko nas.
Danas, u Srbiji (i ne samo u Srbiji), svetost je prognana iz jezika, iz međuljudskih odnosa, iz politike, iz obrazovanja, iz porodice. Relativizacija vrednosti postala je dominantna matrica mišljenja: sve je „stvar ličnog izbora“, sve je podložno interesima, sve je „kako kome odgovara (relativno)“. Iz te relativizacije vrednosti sledi i fragmentacija svesti – ljudi više ne razumeju svet kao celinu, već kao niz nepovezanih impulsa, vesti, slika, statusa. U takvom stanju duha, stvarnost postaje predstava, iluzija, stvar ukusa i propagande.
Zaborav transcendencije nije samo zaborav Boga – on je zaborav drugog čoveka i zaborav sebe kao čoveka. Jer bez svetosti, bez osećaja da postoji nešto što je veće, trajnije, što nas sve prevazilazi, čovek prestaje da vidi drugog (i sebe) kao biće koje nosi dostojanstvo po sebi. Tada drugi (i čovek sam) postaje ili alat ili pretnja. Time se otvara prostor za manipulaciju, nasilje, dehumanizaciju – i to ne u teoriji, već svakodnevno: na ulicama, u medijima, u komentarima, u parlamentu, na društvenim mrežama (naročito).
U današnjoj Srbiji, taj zaborav transcendencije očituje se naročito u načinu na koji govorimo o ljudima – i jedni o drugima. Oni koji misle drugačije nisu više politički protivnici, već „neprijatelji“, „izdajnici“, „strani plaćenici“. Oni koji su drugačiji – po veri, jeziku, identitetu – nisu više komšije, već „opasnost“, „provokacija“. Oni koji pate nisu više bližnji kojima treba pomoć, već „slabići“, „gubitnici“, „statistička greška“.
Zaborav svetosti, dalje, vodi i do zaborava odgovornosti. Kada nema svetog, nema ni unutrašnjeg merila. Tada ni istina više nije istina – postaje „narativ“. Pravo i pravda bivaju instrumentalizovani, a institucije prazne ljušture bez ikakve svrhe osim održavanja statusa kvo. I što je paradoksalno, što više govorimo o „poštovanju ljudskih prava“, „demokratiji“, „evropskim ili hrišćanskim vrednostima“ – sve manje ih živimo. Jer bez temelja u nečemu većem od nas samih, reči su samo praznoslovlje (buka).
I upravo u tom kontekstu, dotaći ćemo se i Velikog petka, kada se Crkva seća raspeća, ćutanja, poniženja, napuštenosti i smrti, kako bismo mogli dublje razumeti šta znači izgubiti svetost. Hristos nije razapet zbog „religije“, već zbog ljudske slepe želje da ukine ono što ga podseća na istinu, na žrtvu, na ljubav koja ne traži svoje. Veliki petak je ikona sveta u kome je svetost osuđena kao pretnja sistemu, kao pretnja ovom svetu koji u smrti leži.
Ali, upravo taj trenutak tišine, kada zvona prestaju da zvone, kada se ne peva, kada svi stojimo pred Tajnom bola i izdaje, opominje nas: nije kasno. Jer iz tog najmračnijeg časa, za čoveka i celo čovečanstvo, niče nada. Ako uopšte postoji mogućnost obnove našeg društva – političke kulture, obrazovanja, javnog govora – ona mora početi od obnove svesti o svetom. Ne u ideološkom, već u ljudskom smislu.
Svetost nije puka religiozna kategorija. Ona je orijentir, svetionik. Ona nas uči da stanemo pred drugog sa poštovanjem, da se uzdržimo od uvrede, da slušamo pre nego što progovorimo, da razlikujemo istinu od koristi. Bez toga, gubimo tlo pod nogama. Ako želimo promenu – ne kozmetičku, ne deklarativnu, ne marketinšku, već suštinsku – moramo obnoviti sećanje na svetost. To nije zadatak koji se delegira političarima ili verskim vođama. To je zadatak svakoga od nas. Počinje u jeziku kojim govorimo, u načinu na koji gledamo decu, u tome da li smo sposobni da se postidimo.
Jer, možda će nas jedino stid vratiti onome što smo zaboravili.
Jovica Radović
