Za pravu reformu treba mnogo novca

Velimir Kuzmanović, profesor

Korona je samo produbila sve one rupe koje su dobro poznate svima koji u obrazovanju rade. Već godinu dana traje to čudo, da su škole uglavnom zatvorene, a nastavni proces traje. Svaka škola, a rekao bih i svaki pojedinac u tom sustemu, organizovao se onako kako je najbolje znao i umeo. Neko ima internet, neko nema internet. Neko može svašta sa telefonom, neko ga i nema, ili može samo da primi i pošalje poziv. Neki nastavnici su informatički potkovani, a neki nikad nisu imali računar u stanu. Dakle, nema pravila. Ali nastava traje. Nekako ipak stižu zadaci, nekako ipak stižu i ocene. Nismo znali kad će da počne nastava od kuće, nemamo pojma kada se vraćamo u školu. Nemamo uputsvo koje je gradivo najvažnije, šta da preskočimo. Šta ako baš preskočeno bude na završnom ispitu? Da li će uopšte biti završnog ispita? Kako da procenimo koliko na ovaj način učenik može da savlada gradivo i koji je realan kriterijum? Nije fer da oštetimo učenike, oni su realno najmanje krivi. Već dugo sam u nastavi i dobro znam da će se opet dogoditi paradoks kao za vreme bombardovanja: što su učenici manje na nastavi, njihove zaključne ocene su više. Znam da to nije realno, ali je životno. A ko će tu da izvuče deblji kraj? Naravno uvek oni najbolji čiji se kvalitet neće prepoznati u šumi odličnih učenika. Kako će se onda nastaviti školovanje? Našim srednjoškolcima je to kristalno jasno. Kažu, postoje dve vrste fakulteta. Oni pravi, gde mora mnogo da se uči, i ti su fakulteti za one koji planiraju da rade u inostranstvu. Za ove druge, široko ti polje, gomila uglavnom privatnih fakulteta, možeš da doktoriraš samo ako ti treba i ako roditelji to mogu da plate. Najgore prođu, pa su i najnezadovoljniji oni pravi ako ostanu kojim slučajem u Srbiji. Njima se svi smeju i vređaju njihove štreberske sklonosti. Jedan učenik se poredio sa bratom na proslavi mature, pa kaže: “Moj ludi brat master matematike i sav je nesrećan što radi u školi za malo para. Ja, brate, završio megableju, radim u školi i sve mi je super!

Ipak, ne bih hteo da budem jedan od onih koji samo kukaju, a nemaju ideju kako bi moglo da bude bolje. Zato ću, nakon više od trideset godina rada rado da dam neke predloge kako bi škola mogla sa malo truda i sa malo para da izgleda bolje:

1. Uvesti master studije samo za nastavnike i profesore. Nakon četvorogodišnjih studija, mnogo je važnije sticanje pedagoških veština od užestručnog master rada koji najčešće nije primenljiv u nastavi. Obavezno uvesti prijemni ispit za master, i to iz stručnih znanja, kako u nastavni proces ne bi ulazili predavači koji poseduju veoma skromna znanja sa raznih privatnih fakulteta. Omogućiti naravno i praksu na master radu. Ovakav master rad bi mogao da bude odmah priznat i kao stručni ispit, a ne da profesori polažu stručni ispit i posle petnaestak godina rada. Ostaviti i mogućnost polaganja stručnog ispita za one koji se naknadno opredele za rad u prosveti, posebno za deficitarna zanimanja (matematika, informatika i slično).

2. Za formiranje odeljenja važan je i minimalan kao i maksimalan broj učenika u odeljenju. U Evropskoj uniji, broj učenika je uglavnom od 18 do 24. U ovoj godini pandemije svi smo jasno shvatili koliko je bolji učinak sa manjim brojem učenika. Nije suština u smanjenju nastavnog kadra, što je praksa poslednjih godina, već u manjem broju učenika po odeljenju, a samim tim i većem broju odeljenja po školi.

3. Zakonom o sistemu obrazovanja i vaspitanja postoji samo stručno i nestručno zastupljena nastava. Ne postoje jasni kriterijumi kod nestručno zastupljene nastave. Ranije je, sasvim logično, prednost imao najpre diplomirani bez mastera, pa apsolvent i tako dalje. Sada se svi vode kao podjednako nestručni, pa recimo, matematiku podjednako nestručno predaje diplomirani matematičar bez mastera kao i vodoinstalater, i nije jasno ko ima prednost da se zaposli. Direktoru je dovoljna potvrda sa biroa da nema stučnog kandidata da može da primi bilo koga. To je posebno prisutno kod profesora matematike, gde nedostaje preko hiljadu profesora, a jako je važno ko će predavati ovaj predmet.

4. Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja je nikakva podrška prosvetnim radnicima. U pandemiji nisam čuo da su se bar oglasili. Redukovanje godišnjih planova rada, predlozi za realizaciju časa i predlozi priprema za čas, to bi bile teme kojima su se trebali baviti, ali nisu. U tome su poslednjih desetak godina veću podršku pružili privatni izdavači, nego sam Zavod gde sedi na desetine zaposlenih i decenijama prima platu. Pojave se samo sa svojim seminarima koji su više dodatni izvor zarade nego što utiču na kvalitetnije obrazovanje. Svi često pričamo da je obrazovanje bilo bolje kada smo mi išli u školu, što je najbolji pokazatelj koliko je sistem obrazovanja napredovao sa svojim uvek početim, a nikad završenim reformama.

5. Na kraju, nešto i o načinu izbora direktora. Procedura je već jako dugo ista, ali je suština promenjena. Sada ministar određuje ko će biti direktor, bez obzira na mišljenje Nastavničkog veća i predlog Školskog odbora. Mišljenje kolektiva je sasvim obesmišljeno, ono više nije bitno ni za Školski odbor, a kamoli za ministra koji sada postavlja najčešće politički podobne kandidate. To će direktore škola dovodi u onaj položaj u kom se već nalaze direktori javnih preduzeća. Čim se promeni vlast na republičkom nivou, ministar će menjati direktore škola koji će biti partijski ljudi, a ne oni koji imaju znanje, autoritet i podršku kolektiva. Sasvim je izvesno da će ovako prosvetni radnici gubiti interesovanje da uopšte učestvuju u ovakvom glasanju koje ničemu ne služi. Mnogi nisu ni upućeni koliko su nebitni, jer je ovu promenu doneo ministar Šarčević pre tri godine.

Poštovane kolege, roditelji i učenici, biće mi drago ako su vam ovi predlozi bliski. Lično verujem da za pravu reformu treba mnogo novca, a njoj se nadam par godina pre ulaska Srbije u Evropsku uniju. Naravno, ako kao narod budemo želeli takav put.