In memoriam: Borisav – Bora Đorđević,
„…Tako je tô: kad ti neko nedostaje, ceo svet se uroti da na njega liči.“ (Čarls Bukovski, „Tražio sam te u drugim ženama“)
Upokojenog maestra, rokera Borisava – Boru Đorđevića, doživljavao sam a i sada doživljavam, poštujući njegovu sen:
– kao onoga koji je svojim tekstovima i muzičkim tonovima prodirao u centar ljudskog srca, u srž života;
– kao osobenog vazda aktuelnog stihotvorca i tekstopisca melodija iz duše;
– kao osnivača i lidera čuvenog benda, osobenog vokalnog izvođača i gitaristu sa stilom;
– kao čas romantičnog, čas nostalgičnog poetu iz protesta, katkad uporedivog sa Bukovskim;
– kao originalnu, koloritnu ličnost sa stavom, ali i s pravom da ga bez ustručavanja promeni, entuziastički;
– kao iskrenog patriotu, autentičnog Srbina čime se dičio i u razdobljima kada je to bilo „u korist“ njegove štete;
– kao hrabrog, neumornog i vrcavog čoveka, ulazeći u legendu i izlazeći iz nje, tvoreći bisere na „buvljoj pijaci“ a i van nje, ne štedeći se pritom, da bi se, zaokruživši svoj krivudavi, trnoviti životni put – zauvek tamo, u predanju večnosti, i nastanio;
– kao žustrog a dobrog i duhovitog čoveka, „ozbiljnog šaljivčinu“ iz naroda, dajući povremenim, namerno plasiranim vulgarnostima jači pečat satiri, istini, ali i iluzijima koje je (o)pevao i izgovarao;
– kao osobenog mučenika sopstvenih poriva u potrazi za sâmim sobom;
– kao nekdašnjeg prelepog, senzualnog momka kojem je juristeraj bio odveć tesan („pravila, pravila, da bi me udavila, ili kičmu savila…“);
– kao pravdoljubivog, ogorčenog dečaka, nepopravljivog „realnog idealistu“, nalazeći na koncu svoju poslednju a prâvu partnersku ljubav i ljudsko razumevanje izvan Srbije;
– kao oličenje prokletstva vanserijskoj talenta – uglavnom sâm sebi kobnu „čorbu zaprživši“ – u okruženju imenovanom „naša svakodnevica“;
Pa neka Naš Bora Nacionale sa svim počastima, u tišini svog zemaljskog zavičaja – neuznemiravan od surove zbilje – ponosno, lako i mirno počiva. I neka mu je nebeska slava, a za celokupno stvaralaštvo, naš naklon i beskrajna zahvalnost!
„…Zapali sveću za pokojne, za našu izgubljenu sreću,
Naše su duše sad spokojne, molim te, bar jednu sveću… „. (Riblja čorba, „Amin“)
Zoran R. Tomić
