U predstavi koja je trajala tri dana potvrđen je nastavak agonije Srbije. Predsednik naše države igrao je, kao i do sada, ulogu statiste u procesu koji bi trebalo da se završi njegovim prihvatanjem pravnog otcepljenja južne pokrajine. Međunarodno pravo ne poznaje pojam otcepljenja, pa prema tome ni „pravnog otcepljenja“. Samim tim, ono ne može da ga spreči ukoliko sama država o čijoj je teritoriji reč prihvata otcepljenje svog dela preko „pravno obevezujućeg sporazuma“. To je unutrašnja stvar date države a ne međunarodnog prava. Što se njega tiče, ono je potvrdilo suverenost i teritorijalni integritet Srbije (Rezolucija SB UN 1244). Nasuprot tome, upravo je otcepljenje preko „pravno obevezujućeg sporazuma“ tema predstojećeg „dijaloga“ koji bi trebalo da započne 16. jula u Briselu. Dnevni red i osnovni ciljevi tog dijaloga utvrđeni su tokom pomenute trodnevne predstave.
Treba napomenuti: Aleksandar Vučić ovom prilikom nije prihvatio ništa novo, različito od onoga što je preuzeo pre više od sedam godina. U Pregovaračkom okviru Evropske unije za pristupne pregovore sa Srbijom, koji je Vlada Srbije prihvatila januara 2014, stoji obaveza o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa „Kosovom“ na osnovu „pravno obavezujućeg sporazuma“ (tačka 23). Pre nekoliko dana, neformalni lideri EU E. Makron i A. Merkel u zajedničkom saopštenju samo su potvrdili ovu već prihvaćenu obavezu tadašnjih i sadašnjih vlasti Srbije i sada je postavili kao cilj „dijaloga“. Novo je samo to što su zatražili da se „u sledećim mesecima postigne suštinski napredak“ i u to ime nagovestili samit „u kasnijoj fazi pregovora“ (vid.)
https://kossev.info/francuska-i-nemacka-vucic-i-hoti-slozili-se-da-normalizuju-odnose-uz-potpisivanje-sporazuma/
Vučiću, kao večitom autsajderu ovih zapadnih liderskih radnji, bila je namenjena uloga da se samo složi, što je on i učinio.
Narednih nedelja i meseci Srbija treba da sa ponaša kao da je osuđena na giljotinu i samo pasivno da čeka taj čas. To je bar scenario čoveka koji se u zemlji ponaša hiperaktivno i nasilno da bi prema spolja gajio svoj hiperpasivni i podanički stil. Tokom osam godina nije imao ni jednu pozitivnu ideju o Kosovu i Metohiji, a nekmoli ozbiljnu platformu za pregovore u vezi vitalnog državnog pitanja. On se samo reaktivirao na inicijative zapadnih učesnika, a one su bile u strogoj vezi sa njihovim priznanjem krimi-narko-tvorevine koju su unapredili u državu. Tako je bilo sa Briselskim sporazumom (2013) i nizom pratećih sporazuma. Istu reaktivnu poziciju je zauzimao povodom albanskih akcija u pokrajini koje su kršile sva međunarodna pravila i sve političke dogovore – okupacija Gazivoda i elektroenergetskog sistema Srbije, osnivanje oružanih snaga Kosova, uvođenje drakonskih carina… Čak i kada je delovao kao predlagač nekog novog rešenja, onda kada su ga Evropljani i Albanci združeno prevarili za zajednicu srpskih opština, kada je lansirao praznu ideju „razgraničenja“, nije bio u neskladu sa zapadnom politikom srpskog priznanja nezavisnosti „Kosova“. Sada, kada zapadnjaci nastoje da posao privedu kraju, ponovo ide u Brisel kao grlom u jagode. Bez državne strategije u ovom sudbinskom pitanju, bez pregovaračke platforme, bez ijednog zahteva u ime Srbije kao države.
Znači li to da je ovaj čovek neki karakterni hazarder? Nikako; ako je hazarder za Srbiju, nije za sebe. Njegova politika „dijaloga“ ima smisla samo u pitanju – šta će on dobiti što ima veze sa Srbijom ali nije za Srbiju. Nešto čime će ubeđivati Srbiju da je apsolutni maksimum koji se mogao dobiti, ali što će u stvari biti njegov lični dobitak od modernih kolonizatora. Šta to može biti?
Prvo, to je zajednica srpskih opština na priznatom Kosovu. Znači, ono za šta su ga jednom prevarili isti oni sa kojima opet seda za sto. Ovoga puta nije isključeno da EU „održi obećanje“ i garantuje ono što je napisano u Briselskom sporazumu. Time Srbi na Kosovu i Metohiji ne dobajaju ništa što već nije ustavna obaveza albanske strane. Reč je o instituciji („zajednica opština“) koja je u Briselski sporazum kompletno preneta iz Ahtisarijevog plana (aneks 4), a pre toga u istovetni tekst Ustava Kosova i Zakona o lokalnoj samoupravi. Ta činjenica, međutim, ne bi trebalo da dopadne znanja srpske javnosti. Ona će u ovom slučaju biti bombardovana nagovorom o srpskoj autonomiji, kao suštinskom dobitku za kosmetske Srbe, koju će garantovati sama EU.
Drugo, to je „nastavak puta u Evropsku uniju“. Vučić je u svom prvom javljanju iz Pariza rekao da je Srbija prihvatila tzv. novu metodologiju pregovora o pristupanju. Stvar u vezi s ovim je toliko komplikovana, da se njome može manipulisati do mile volje. Postoji dokument Komisije (o tome smo pisali)
https://srbijasvet.wordpress.com/2020/02/10/proširenje-eu-ili-ojačavanje-paukove-mr/
o „novoj metodologiji“, ali to nije zvaničan dokument EU dok ga ne potvrde Evropski savet i Evropski parlament. Znači, Vučić je prihvatio nezvaničan papir, ali ko to zna, guraj priču. Potom, taj je dokument prilično protivrečan kada govori o olakšanjima i ubrzanjima pristupnog procesa, jer ako negde nešto pruža, na drugom mestu uzima. Ali, kakve to veze ima kad je dobijena nova mantra za bajku o EU. Uostalom, kao i u prethodnim slučaju, u Srbiji postoji kulturna elita koja će potvrditi dobru perspektivnost ovih „dobitaka“.
Treće, vrlo je verovatno da će Vučić, tražeći nastavak podrške njegovoj autokratskoj vlasti za prihvatanje „sporazuma“, smisliti nove zahteve kako bi umnožio svoju propagandnu ubedljivost svog ubistveno „teškog koraka“. Bitno je da se ostvari trampa između evropskih posrednika i njega lično, da oni dobiju „sporazum“ a on njihovu podršku za svoju ličnu vlast.
Eto zašto lažni car Srbije nikada nema pregovaračku platformu kada ide na ovakva putovanja i zašto je neće imati ni ovoga puta. Umeo je da olovkom zapiše ciljeve albanskog učešća na dijalogu koje je izložio tamošnji predsednik vlade i da nam ih rezignirano iznese, ali nije hteo ništa, ni u obrisima, da kaže o tome šta će on zastupati za zemlju čiji je predsednik. Imajući u vidu kakva mu je stvarna „agenda“, mora se raći da to zaista nije za javnost.
Kada se kaže: ide grlom u jagode, znači ide da se najede i da nikom ništa ne donese. Vučić iz Brisela Srbiji neće ništa doneti; štaviše, predaće i ono što Srbija još uvek ima a to nije malo – svoju međunarodno priznatu tapiju na Kosovo i Metohiju. Ali, vratiće se sit jagoda zadovoljan što u baštu nije otišao zabadava.
Slobodan Samardžić