Rijaliti Srbija
Kad ima volje ima i načina, ispekao je pa rekao neko mudar još davnih dana a ovijeh naših sadašnjih putem prisluškivanja saznao tamo neki naprednjački žbir pa prišapnuo Ali Babi Vučiću a ovaj veliki ljubitelj volje za moć promptno reagovao i naredio da se određeni broj njegovih rođenih razbojnika pohapsi i da na taj način skine bar jednu nevolju s vrata. O čemu se radi? Svi ste već čuli i videli da je izvesni Belivuk pod nadimkom Velja Nevolja i njegova banda koja je zvanično radila pod firmom „navijači Partizana“ a tajno kao klasična kriminalna organizacija baveći se trgovinom narkoticima i oružja, otmicama, ucenama, pljačkama i ubistvima, dopala zatvora u „hrabroj“ akciji policije uz sasluživanje tužilaštva (!) i odmah od strane naprednih tabloida i pink televizija osuđena bez suda za sve i svašta a ponajviše za spremanje atentata na Ali Babu Prepodobnog Simeona Vučića a za šta je kao dokaz (udica) hipnotisanoj gomili (narodu) podastrt pravi pravcati – snajper! Jer, čemu služi takva puška nego za izvršenje atentata? I ko jedini na celom svetu može biti meta? Naravno Vrhovni Kum, potomak Nemanjića, Bog na zemlji, AV lično! Znači, u bunkeru na stadionu FK Partizan nađeni su i droga, i neke grdne (još neoprane) pare i oružja svakoraznog i mnogo drugih dokaza o nedelima Nevolje i drugova ali snajper je ključna reč koja kao kalauz sva vrata otvara. Da li baš sva? Pitanje je retoričko jer naravno da nikada nećemo saznati o kakvim se sve vezama radi između kriminalne grupe Belivuka i drugih kriminalnih ekipa kao i sa policajcima, tužiocima, sudijama, naprednim političarima… Ovi što su u’vaćeni su mali miševi, tek pioni u mnogo većoj igri i poslužiće samo da se Vrhovni Razbojnik prikaže svojim ovcama (glasačima) kao najveći borac protiv kriminala u istoriji čovečanstva, da se prikriju brojne afere Njega i njegovog režima a sve u predizbornoj godini. Ne bi Aca Srbin ni ovog puta imao previše volje da sopstvene ljude ‘apsi da ga nisu institucije spolja kao što je čuvena DEA (Agencija za borbu protiv trgovine narkoticima iz SAD), Interpol i Službe važnih evropskih država pritisle jer su „belovukovci“ malko preterali u svojim aktivnostima i izašli iz okvira Srbijice pa je i naš Nenadjebivi morao da prikoči. On se ovde nama predstavljka kao borac bez straha i mane, sam protiv svih – i kriminalaca i opozicije i tzv. stranog faktora i protiv Korone ali tamo u belom svetu on je jedna „mala maca“ koja prede kako velike čike i tete sviraju. I zato je, mada nevoljno, odlučio da precrta Velju Nevolju iz svoje „crne sveske“, da baci kosku i domaćoj i stranoj javnosti da je ovi neko vreme glođu, dok ne pronađe zamenu za svog vernog vojnika i saradnika. Već je raspisan interni konkurs i, nećete verovati, prijavio se pozamašan broj kandidata, sve jedan bolji od drugog. Treba još malo poraditi na lojalnosti i odanosti Vođi (to je Vulinova specijalnost) ali za Kuma Svih Kumova ne bi trebalo da bude prevelika glavobolja što se tiče novog Nevolje. A one prave nevolje za naprednjačku vlast kao što su Jovanjica, Krušik, pljačke državne imovine i ugrožavanje društvenog i javnog interesa po Beogradu od „spomenika“ do „metroa“ kao i drugim srbijanskim varošima, gurnuće se po običaju pod tepih kao grinje i zaboraviti. U Srbiji to ide lako jer ovde većina ljudskih jedinki ima pamćenje kišne gliste. Oni koji su i dalje uporni pa postavljaju opasna pitanja Sveznajućem i ostalim naprednjačkim lupežima neka obrate pažnju na svoju bezbednost jer vremena su zajebana a vladajuća družina ne preza ni od čega. Nemoj posle da bude „nismo znali“. Kao što smo i u ovoj priči o nevoljnom Belivuku svi znali sve još pre početka ali nismo smeli nikom da kažemo a poznato je i da je ćutanje zlato i tako dok vozovi prolaze mi ostajemo na peronu nepostojeće stanice, bogati ćutnjom ali i bez nade da ćemo ikada igde stići gde će nam biti bolje nego ovde. A ovde nikada neće biti bolje jer iz nevolje u nevolju padamo sve niže i kao država i kao društvo i kao pojedinci, zato što smo odavno izgubili kompas, bilo kakav sistem vrednosti, ljudskost pre svega, i prepustili smo se da nas voda nosi talasima korupcije, pokvarenjaštva i ogoljenog nasilja (a za sve to pride i glasamo na „demokratskim“ izborima), nema nam pomoći jer smo takvi kakvi smo. Kao što nema volje da se bilo šta, makar malo, promeni. Džaba što, uprkos svemu, ima načina. Ali to je neka druga priča koja, da se odmah razumemo i da se ne lažemo, nema srećan kraj.
Dragan Karalazić
