ŽENE NA SELU – GORICA ĐURĐEVIĆ
Selo Gornja Vranjska, nalazi se otprilike na 8 km od Šapca i nalazi se u delu poznatijem po nazivu Pocerina. Ta linija, Gornja Vranjska, Vukošić, Zablaće, Pocerski Pričinović… i uopšte taj kraj Srbije, na daleko je poznat, pre svega, po proizvodnji i sadnji voća i povrća. Mnogi domaćini će vam se uvek pohvaliti da je pocerska rakija najbolja i da joj nema ravne. Pocerci su posebno ponosni na svoju rakiju od dunje, koja u ovom delu Srbije uspeva u izobilju. Ovaj deo Srbije zovu i „Mala Kalifornija“, jer klima u Pocerini je takva da idealno pogoduje za proizvodnju voća i povrća. Dubina voda u Pocerini nije prevelika i ako naleti sušni period, lako može da se interveniše zalivnim sistemima. Sve ovo navedeno, podrazumeva težak i konstantan rad, da bi se od prirode izvukao maksimum. Naravno, i ovde kao i svugde uostalom, pocerska domaćinstva u velikoj meri su oslonjena na ženu i na njeno prisustvo i delovanje u svim segmentima života. O životu žene na selu, u Gornjoj Vranjskoj smo razgovarali sa Goricom Đurđević, jednom od žena koja je ceo svoj život provela na selu. Majka, sada već odrasle dvoje dece i baka svoje Anđelije, ispričala nam je svoju priču o životu na selu:
– Selo kao selo je divno, ali pre svega, moraš stvoriti uslove da bi na tom selu živeo neki pristojan život. Kada je reč o ženi, to podrazumeva da si dobra majka, supruga, snaja, domaćica, kuvarica, da znaš da obavljaš i da si sposobna za sve vankućevne seoske poslove. Jednom rečju, žena mora da je univerzalna. Ceo svoj život sam provela na selu, a detinjstvo pamtim sa nostalgijom. Nije bilo lako. Detinjstvo ženskog deteta na selu je specifično, moraš pomoći roditeljima, majci u kuhinji, ocu u bašti i oko uzgoja životinja, pomagati na njivi a u školi da si dobar đak, da bi postigao nešto u životu. U osnovnoj školi sam čuvala ovce i krave i to pamtim kao najlepši period svog života. Roditelji su me uvek nagrađivali za težak rad i svakog leta sam odlazila na more. Oni su me naučili da se svaki rad vrednuje. Na isti način sam i ja, kasnije, vaspitavala svoju decu, kao moji roditelji mene i danas su to zreli ljudi sa završenim fakultetima.
Koje su prednosti života na selu?
– Prednosti su te, da pre svega imaš svoj mir, svoju tišinu kada je poželiš. Možeš da se skloniš, da ti niko ne smeta, ali isto tako i da ti nikom ne smetaš.
Koje su mane života žene na selu?
– Najveća mana ili nedostatak je taj, što žena nema dovoljno vremena za sebe i da se posveti sebi, na onaj način kao što to rade žene u gradovima. Na primer, jedno vreme na meni je bilo, pored brige o deci i kući i briga o 7 krava, 8 najlona – plastenika i svakodnevna predaja 100 litara mleka. Bio je to paklen rad, uz svekra i svekrvu i povremeno supruga, jer on ima svoj privatni biznis. U svakom domaćinstvu na selu, sloga je najbitnija i onda mogu da se postignu sjajni rezultati.
Opišite nam vaš jedan dan u životu na selu…
– Radim u srednjoj poljoprivrednoj školi u Šapcu, u domu za učenike. Svaki dan putujem na posao, otprilike 15 km u jednom pravcu. Kada se vratim kući, čekaju me obaveze koje podrazumevaju vođenje brige o jednom kompletnom seoskom domaćinstvu. Imam svoje plastenike, voćnjake a u samoj kući se svakodnevni rad podrazumeva. Volim svoje selo i volim život na selu. Nikada ne bih mogla da živim u gradu. Život na selu bi bio idealan, na primer, kada bi naše selo Gornja Vranjska, imalo doktora koji bi radio svaki dan… apoteku koja bi bila dostupna meštanima i poštu, da bi ljudi normalno živeli i funkcionisali. U našem selu postoje svi prateći objekti, opremljeni za rad tih ustanova, samo je potrebno da se neko, ko je za to nadležan, potrudi!
Život na selu je lep, kako kaže i naša sagovornica i ono što je najvažnije zdrav za čoveka, ali je neophodno da društvo to prepozna i uloži mnogo, mnogo više, nego što to čini, kako bi oni koji na selu žive i ostali a drugi se na selo vratili.
Vera Palinkaš
