Dragi moji,
mi smo kao narod, skloni da svoje globalne, takoreći svetske političke odnose, tumačimo iz jednog dosta neobičnog, praktično emocionalnog, iracionalnog ugla. Tako, poznato je da svetske narode po tom principu delimo na one koje volimo, one koje manje volimo, odnosno one koje uopšte ne volimo. Po tom kriterijumu, nama Srbima, na prvom mestu su Rusi, koje tretiramo kao slovensku i pravoslavnu braću… za njima idu Grci, kao nekakva pravoslavna braća, pa se ređaju ostali narodi, među njima Francuzi, Rumuni, Makedonci, Španci i tako dalje… Oni koje tretiramo kao neprijatelje, koje Srbi ne vole, su dosta brojni i predvode ih Hrvati, Albanci, Nemci, Englezi, počesto Amerikanci (mada ne znam što su nam se i kada, zamerili Indijanci kao starosedeoci), ali i Mađari, osim, ovog Orbana… Koliko su nam te naše emocije pogrešne, nije ni važno, mahom jesu, jer ljubavi između naroda nema, niti je može biti… Postoje i postojaće neke istorijske veze i savezništva, ali generalno, tu emocija nema, niti ih sme biti, jer svetom politike vladaju interesi… kako danas, tako i pre… Zato, racionalno je da politiku vode neostrašćeni i realni, oni koji nisu zaljubljeni u Rusiju, u Ameriku, u Evropsku uniju ili Kinu, Indiju, Brazil ili arapske šeike… Od vremena Josipa Broza do danas, takvih nije bilo, a sudeći po svemu, neće ih ni biti… Jer, Srbi vole da vole, a ne osećaju, kada ih ti voljeni, zapravo ne zarezuju za suvu šljivu, što bi rekli… I onda, trpimo posledice… Svi mi, kao narod…
Evo, pre neki dan je (ne)običan član, tako se predstavlja, vladajuće stranke, u pokušaju da postane neformalni gospodar partije, ili stranke, kako je zovu, uputio najoštrije reči nipodaštavanja i srozavanja ugleda te i takve partije, i naročito njenih članova. Rekao je okupljenom državnom i partijskom vrhu u lice, da razmisle, samo ako se on skloni sa liste, koliko bi ljudi za njih glasalo… Dakle, zaključak je svakom normalnom jasan, ali je, ono što je neshvatljivo i neobjašnjivo, da je ta rečenica naišla na oduševljenje svih prisutnih, a nije ih bilo malo, naprotiv… Da sam ja član te partije, i da mi se drugi član, makar i bivši predsednik, obrati takvim rečima, propao bih u zemlju od stida i sramote… i napustio istu, ali ne… ljubav je u pitanju, oni njega vole i dive mu se i kada ih najstrašnije vređa i ponižava… ili ja grešim… možda je nešto sasvim drugo u igri… Možda… Čak je to drugo i verovatnije… Debeli interesi su u pitanju, pa i životna egzistencija, nekih od njih…
Zato što je tako, što članove ove partije, ili stranke, svejedno, njihov samoproglašeni vođa, ili omiljeni šef, može da vrednuje kao ništarije, tako isto nas kao narod, posmatraju lideri i državne birokrate, političari, onih zemalja koje mi nekritički posmatramo sa ljubavlju i neskrivenim simpatijama. Za istoriju ostaje ono: hvala na družbi… ili rečenica upućena Zapadu: kako smo mi Krim, tako ste vi Kosovo… Mnogo pre toga, dešavalo se da na proslavu Dana pobede, devetog maja u Moskvi, pozivaju Tuđmana i Mesića, ali ne i srpsko rukovodstvo… Još pre toga, svi smo znali da su u ratu u bivšoj SFRJ, naoružavali Hrvatsku… a kada nas je NATO bombardovao, krenule su podmornice sa pomoći, ali nikada nisu stigle do Jadrana… ali jesu Kozaci koji su igrali i pevali… O čuvenom sistemu protivavionske zaštite, ne treba trošiti reči. Ništa od toga… Spomenik Francuskoj, podigli smo usred Beograda, iako su nam ti isti, kao pomoć poslali granate drugog kalibra u početku Prvog svetskog rata… neupotrebljive… A kreće se lađa francuska je bila zapravo lađa italijanska, jer ta francuska je bila prenatrpana… da ne govorimo o ubistvu Kralja Aleksandra u Marseju 1934.g. i ulozi francuske tajne službe i policije… iako je ubijen bio i Luj Bartu… Primera je bezbroj…
Zaključak je samo jedan: nema ljubavi u politici… Ni prema vođi, ni prema bilo kome drugom, imenom i prezimenom, kao ni prema ma kojoj državi, ili ma kom narodu… Jer, kako reče onaj čudak sa inicijalima A.A. – sve je relativno. Zar ne… I zato, umesto zaključka: dužnost je svakoga da voli svoju zemlju, svoju državu i svoj narod… a sve druge, da ne mrzi… Da li je u današnjoj Srbiji to baš tako… naravno da nije, a moralo bi biti, da bi bilo normalno i prirodno…
Sve Vas volim i pozdravljam.
