Miodrag Samardžić, vajar, za „Podrinske“
Nije od malih nogu znao da će biti umetnik, ali su ga njegova priroda i karakter za to predodredili. Ljubav prema prirodnim materijalima opredeljuje ga da po završetku Škole primenjenih umetnosti- smer klesar, upiše Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu- odsek vajarstvo. Tako šabački đak Miodrag Samardžić postaje beogradski student na fakultetu sa najboljim kadrom i uslovima u regionu i nesmetano krči svoj put u procesu učenja o nastanku umetničkog dela, ali i stiče praktična znanja u svom poslu. Iako je imao dileme u pogledu nastavka svog obrazovanja, s ponosom ističe da mu je srednja škola utrla put, a fakultet omogućio da spozna elitne uslove rada koji će mu po sticanju diplome i zvanja samostalnog umetnika i te kako nedostajati.
Sada njegova nova dela nastaju u radionici u dvorištu iza porodične kuće, jer, kako naglašava, slikari, poput njegovog ujaka, imaju atelje, a vajari svoje radionice.
-Uslovi u kojima radi bitni su za svakog umetnika, posebno vajara. Na fakultetu, okružen ljudima sličnog interesovanja, uživao sam u radu i druženju i taj spoj mi je veoma prijao. Istovremeno, kao studenti, mnoge stvari smo podrazumevali. Tek po završetku fakulteta shvatiš koliko znači adekvatan prostor, opremljen, zagrejan, sa potrebnim sredstvima za rad. To iziskuje finansijska sredstva, ali bez toga je rad u većini slučajeva otežan – kaže Miodrag.
Prvu samostalnu izložbu, koja je organizovana kao deo nagrade „Igor Belohlavek“ na Oktobarskom salonu, imao je u decembru 2015. godine u holu Biblioteke šabačke. Ovo je bio prvi neposredan kontakt Šapčana sa njegovim delom, ali i neka vrsta priznanja za dosadašnji rad i trud, koja mu je veoma značajna. I sada, kao i tada, nenametljivo i skromno govori o svojim delima… Pozvao je ljude da priđu i pogledaju, ostavljajući njihovom oku da prosudi o kvalitetu njegovog rada…
-Meni kao mladom čoveku koji je tek završio fakultet veoma znači što je jedna od najznačajnijih ustanova kulture u gradu ustupila prostor za moje radove i učinila ih vidljivijim. To je za mene bilo lepo iskustvo, da gledam svoje radove u lepom ambijentu, već sam bogatiji za jedno saznanje, pa znam kako šta postaviti sledeći put. Iz svakog iskustva čovek uvek može da nauči nešto novo. Proces učenja se ne završava, već traje dok postojimo- smatra mladi umetnik.
U tom traganju za umetničkim identitetom, priznaje da je mnogo radova odbacio, jer nisu zadovoljili njegove kriterijume. Ipak, svako delo je svedočanstvo o jednom vremenu, trenutku, raspoloženju, emocijama koje su proživljene u momentu nastajanja i tako čuva svoju vrednost… Zato i ne može da prebroji koliko ih ima… Prvu nagradu „Vrt dobre nade“ koju je kao student dobio za skulpturu ježa na trećoj godini Akademije, kasnije je prodao jednom muzeju. Nakon toga, usledile su nagrade za skulpture u materijalu, drvetu, gvožđu. Na četvrtoj godini nagrađen je za postavku koja je bila završni ispit za stručni predmet vajanje, a zatim i u petoj.
-Volim sve da radim. Nisam se nikad odricao figuracije i volim da vajam portrete, biste, figure po živim modelima. To je lep posao. S druge strane, postoje neke ideje koje čovek razrađuje sam sa sobom, razvijajući svoju individualnost i tada može svašta da napravi. U svako delo vredi ulagati, a da li ćete vi to izložiti ili skrajnuti negde sa strane i ostaviti ili na kraju baciti, to je sad druga stvar. Svaki trud i svaki rad vredi na svoj način, jer uvek nešto od toga ostane. Neke skulpture mogu da se urade u jednom dahu i da budu dobre, a neke mogu da se rade godinama i da budu i dobre i loše. Opet, ako imate neku porudžbinu, ograničeni ste rokovima koji diktiraju ritam rada – objašnjava, ne sporeći da je za vajara bitna i fizička snaga i izdržljivost, jer se radi sa zahtevnim materijalima.
Jedan od takvih primera je spomenik rudarima postavljen u Vrdniku koji je letos radio, proživljavajući slatke muke koje njegov posao čine zadovoljstvom. Nastao je kao deo projekta Udruženja građana „Šarene taljige“, za koji su sredstva dobijena u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu.
-To je bio kamen težine sedam tona, baš veliki komad i moram da priznam da je bilo teško. Vrućina, ja sav znojav, lepi se prašina po meni, ali nekako sam opet bio srećan. Napolju sam, ne sedim i radim ono što volim. Pa onda, uvek neko svrati, posedimo, popijemo pivo, kafu… Ti ljudi odu svojim putem, ja se opet vratim na svoj put i to je meni bilo najlepše.. Inače je tako kod mene u radionici. Tu su kompresor, aparat za varenje, velika i mala brusilica… Zato uvek volim da kažem da vajari imaju radionicu, a slikari atelje – podvlači i dodaje da mu je ostavljena sloboda u pogledu idejnog rešenja i za četiri meseca, rađen od kamena iz Jazovnika, nastao je velelepni spomenik, simbolično priznanje rudarima za vredan, težak i posvećen rad.
Nakon postavljanja postamenta, sve je bilo spremno i za postavljanje spomenika. Problem je, međutim, nastao oko prevoza, jer nijedan kamion nije mogao da se prihvati tog posla, te je na kraju angažovana i teška mehanizacija. To je bila lepa poslovna prilika, ali takvih nema tako često u Srbiji, jer je položaj umetnika težak. Stoga i ne beži od odlaska u zemlje gde se umetnost više vrednuje.
-Ako mi se ukaže neka dobra prilika, ne verujem da ću mnogo razmišljati o tome da li da odem. Uvek ću da odem da probam nešto, ali uvek ću i da se vratim. Mislim da naši, pogotovo mladi ljudi, imaju dosta iskrivljenu sliku o zapadu. Bio sam nekoliko puta tamo i jeste da se umetnost mnogo ceni, ali je i mnogo veća konkurencija na tržištu. Ako odete tamo i pokušate da stratujete od nule kao što većina čini, jer nemaju ni gde da žive, a kamoli gde da rade, onda mi se čini da su te šanse ravne nuli, ili, ako ništa drugo, i u minusu. Daleko od toga da je situacija ovde sjajna, ali mi se čini da je konkurencija dosta manja, a opet imate neku polaznu osnovu. Ja ne moram da razmišljam o egzistenciji. Prihvatam se svakog posla i nemam taj problem da neću da vajam portret za groblje, da nisam „grobljanski“ vajar, ili neću da radim reljef. Mi smo za to školovani i moramo da znamo to da radimo. Sujeta je boljka svakog umetnika, ali nema prostora da se bira. Ako stalno čekate da vam se desi neki veliki posao, nećete nikad ništa uraditi u svom životu – izričit je on.
Ističe da prema broju stanovnika i veličini, Šabac ima vrlo malo figurativnih kompozicija koje bi oplemenile javni prostor i to je nešto što bi trebalo promeniti.
-Šabac nema nijednu skulpturu konjanika i ja bih, recimo, voleo da uradim skulpturu popa Luke Lazarevića na konju. Takođe, postoje mnoge ličnosti koje su naš grad zadužile svojim likom i delom, a nismo im na pravi način uzvratili. Moja želja je da uradim bistu Stanislava Vinavera, koji jeste značajan svedok i deo našeg kulturnog nasleđa. Budući da od nedavno i Dom zdravlja nosi ime dr Drage Ljočić, prve žene lekara u Srbiji, bilo bi lepo da joj se odužimo jednom bistom u adekvatnom prostoru – smatra Miodrag.
U Biblioteci šabačkoj sugrađani i danas mogu videti dva njegova ključa koja su bila u konkurenciji za Ključ grada Šapca. Planira i izložbu na proleće u Narodnom muzeju u Šapcu. Na pitanje da li postoji neki njegov rad koji ne bi prodao ni po koju cenu, posle kratkog razmišljanja, kaže: „Ima jedan portret, sve ostalo je na prodaju“.
Dragana Dimitrijević
