RIJALITI SRBIJA
Rado ide Srbin u vojnike, dva ga vuku a trojica tuku, majko-hrani sina pa šalji u vojsku, Srbija se umiriti ne može, vojska je „škola života“ ali i „glava gori ispod šlema, valjamo se u prašini, niko od nas pojma nema, da smo davno u mašini“, kao i „kad puzim ne mogu da guzim“ i sve tako a u prilog najnovijem (?) spinu naprednjačkih majki invencije i najavljenom vraćanju obaveznog vojnog roka u „neutralnoj“ zemlji Srbiji. Po ko zna koji put ova tema se zavrtela po medijima srbijanskim, analitičari i stručnjaci za strojevi korak i požarstvo u kupatilu ne skidaju se sa malih ekrana TV prijemnika, polemika na društvenim mrežama se razbuktava, nezvanične ankete pokazuju da je većina stanovništva ZA, naročito bake i deke jer oni su budućnost Srbije, omladina se za sada ne izjašnjava zauzeta pakovanjem kofera i spremanjem na daleke pute, političari i desni i levi i „naši“ i „njihovi“ mrsomude a iz belog sveta nas gledaju kao da nismo baš najnormalniji. Jer, realno ni ovo vojske što trenutno imamo nije nam neophodno kad nemamo protiv koga da se bijemo, okruženi NATO državama, sa naoružanjem u samo malo boljem stanju od muzejskih eksponata, skoro bez kasarni i bez ikakvog entuzijazma budućih „guštera“, u situaciji kada i postojeći kadar, naročito oficirski, bira neke druge, unosnije poslove, ima toga još. Cela ta zajebancija sa uvođenjem obaveznog vojnog roka koštala bi k’o Svetog Petra kajgana jer vojsku treba nahraniti i obući i najvažnije opremiti savremenim, modernim, digitalnim oružjem i oruđem a odakle tolike pare ovoj jadnoj i bednoj državi u kojoj se deca leče SMS porukama, škole i bolnice izgledaju „nepristojno“, četvrtina stanovništva je na granici siromaštva, kontejneri se uredno pretražuju, narodne kuhinje niču svuda, plate i penzije su najniže u Evropi, itd. I ko bi upravljao tom tehnologijom i tehnikom kad bi je nekim čudom i nabavili? Da neće možda Stefanović, Vulin, Vučić svojeručno ? Onoliko se ta ekipa bezveznjaka radovala polovnim ruskim avionima i prepotopskim tenkovima pa su pomislili da bi se obavezni vojni rok baš lepo uklopio u taj glupi naprednjački film : Povratak u daleku prošlost. Samo fali onaj Karađorđev trešnjev top pa da kompletiraju svoju nenormalnost. Nije ovaj sadašnji provizorijum od države ni nalik na onu (ozbiljnu) državu Jugoslaviju (SFRJ ) i na onu vojsku (JNA) u kontekstu ondašnjih međunarodnih okolnosti („hladni rat“ između SAD i SSSR) kada je vojna sila predstavljala potrebu a ugrožavanje teritorijalnog integriteta realnu pretnju, Srbija je posle izgubljenih ratova 90-ih svedena na prošireni beogradski pašaluk i sve što treba da radi je da sedi mirna, da nikog ne dira jer ni nju niko ne ugrožava, da gleda od čega se živi a da se mane snova i mitova o vojničkoj-junačkoj istoriji, to nikada i nije bilo tako kako bismo mi voleli da jeste, ima nas malo i treba da prestanemo da se igramo „ratnih igara“ besmisleno se naoružavajući i uvodeći vojnu obavezu, neka toga kod velikih i jakih. Da li iko može da zamisli da sadašnji klinci i klinceze idu u vojsku uz trubače, pijanstvo i kič na ispraćaju, da im u kasarni oduzmu mobilne telefone i da narednih godinu dana ribaju četkicom za zube klozete, stražare po nekim šumama i gorama po kiši i snegu, ustaju u pet ujutro a da o noćnim uzbunama i sličnim neprijatnostima i ne govorimo? Pa oni bez svojih ljubljenih smart telefona ne mogu da izdrže ni pet minuta a da ne padnu u tešku depresiju. Nije to više ono vreme kada je vojska (s razlogom) imala autoritet i poštovanje građana svih „naroda i narodnosti“, kada si ako si bio pametan stvarno nešto korisno i mogao naučiti za vreme vojnog roka (često odsustvo logike i smaranje od strane starešina takođe je išlo u rok službe), kada si mogao da upoznaš ljude iz cele tadašnje države i iz gradova ali i iz vukojebina neizgovorljivih imena, i Hrvate i Bosance, Makedonce, Albance, da u praksi kao neka vrsta životne škole (ne u pežorativnom smislu) spoznaš mnogo toga o ljudima, da zapamtiš one dobre ali i one druge a sve kao vrlo dragoceno iskustvo. I da doživiš specifičnu vrstu drugarstva svojstvenu samo “braći po oružju”. Ove sadašnje generacije to ne mogu niti ih interesuje. Mogu eventualno kao onaj nesretnik Vulin dok je bio Ministar odbrane da odsluže vojni rok u trajanju od 15 dana, da dobiju značku „primeran vojnik“ i nagradno odsustvo od, recimo, zauvek. Ali zapravo ne moraju da brinu. Ova žvaka o obaveznom služenju vojnog roka je još jedan probni balon pred izbore a kad Maršal Vučić dobije novi mandat pričaće se o nečem drugom, samo da nam ne bude dosadno u našem tamnom vilajetu. Zna Aca Porfirije Srbin šta može a šta ne sme, šta bi narod voleo a šta je realno, ali se pravi blesav. U stvari on pravi blesavim sve one koji njemu lažovu nad lažovima bilo šta veruju. I zato bez uzbuđavanja. Taj film smo već gledali. I zato vojsko i ostali civili, slušaj ‘vamo: Mir-no! Ostav! Na mestu definitivno – voljno!!!
Dragan Karalazić
