Kad su se temperature popele na 40 stepeni tek se onda može videti koliko je značajna i neophodna pijaća voda. Prema izveštaju Batuta samo u Vojvodini 600.000 stanovnika nema zdravu pijaću vodu, a Zrenjanin, Kikinda kao i još neke opštine decenijama to ne mogu da obezbede.
Praktično oko 40 odsto stnovništva u Srbiji ne pije higijenski ispravnu vodu. Međutim, u svemu je najspornije što se gotovo ništa ne preduzima da se taj problem reši, a koji će se samo otežavat sa još toplijom klimom. S druge strane, na primer, u Šapcu gradski vodovod svakog sekunda isporuči 300 litara zdrave pijaće vode, a kapacieti su dvostruko veći.
Priroda je darovala čitav ovaj kraj sa nečim u čemu većina gradova oskudeva. Ta voda potiče od tzv. drinske žice jer Drina ponire kod Malog Zvornika, i podzemnim tokovima snabdeva reku života. U jeku protesta građana protiv rudarenja litijuma u Jadru otvara se i pitanje da li bi trajno bio zatrovan ogromni prirodni rezervoar čiste pijaće vode.
Odlukom Ustavnog suda čitav taj pravni galimatijas se ponovo vraća na početnu tačku, i da li će Srbija dozvoliti da zbog otvaranja rudnika litijuma izgubi dragocenost veću od rudarenja, izgradnje fabrike baterija i svemu onom što vlast tretira kao ekonomsku dobit.
Ono što pored građanskog otpora dodatni argument je što je veliko područje Cera stavljeno pod zaštitu države kao prirodnog dobra. Ali, brojni su primeri da se vlast na to ne obazire, kao što je to Generalštab, Sajam, Fruška gora…
Nije prvi put da je režim poklekao pred stranim i domaćim investitorima na uštrb zaštite životne okoline i samih građana. Rečit primer je Bor i Majdnapek, gde se nemilice uništava priroda, a ekonomska računica ne ide u prilog ovakvom arčenju.
Zapravo Srbija u tome dobija plate radnika i poreze, a rudna renta je minimalna, tri odsto. Zato će ovo područje nakon eksploatacije biti kao da je prošao najgori naprijatelj.
Naravno, ekonomija nije jača strana ove vlasti, jer se, na pimer milijarde evra odlivaju na EKSPO; nacionalni stadion koji retko kad može da se napuni; na stotine miliona evra koji se daju za pravne penale pred međunarodnim sudovima; za Kosovo nikad nije podneta računica da su pare otišle stanovništvu; za nameštene tendere gde kajmak skupljaju ljudi bliski režimu ali i kriminalu, i tako u krug.
Na primer nikad se nije republička vlast ozbiljno pozabavila gradnjom fabrike vode u Zrenjaninu i drugim mestima, a i laički gledano iz podzemnog rezervoara u Mačvi i Jadru moglo bi se trajno rešiti snabdevanje zdravom pijaćom vodom.
Tako Los Anđeles doprema vodu sa nekoliko stotina kilomera razdaljine, a ravnicom od Mačve do Vojvodine sve je daleko bliže i jeftinije. Uostalom, pijaća voda je problem za veliki deo stanovništva na Zemlji, i sve će biti problematičnije.
Dragan Eraković
