Glineni golubovi
Samo zato što su hteli svoj novinarski posao da rade profesionalno, odgovorno, po savesti, ugrozili su svoju egzistenciju, pa i svoj život i ostali bespomoćni, bez zaštite, kao „glineni golubovi“, na vetrometini pomračenih umova, uglavno sa društvenih mreža. I to je danas slika i prilika medijskih zbivanja u Srbiji.
A kako na to gleda neko ko je iskusio sve nedaće novinarske profesije u zemlji Srbiji pitali smo Nedima Sejdinovića, novinara.
Nedim Sejdinović, rođen je u Tuzli 1972. godine. Novinarstvom se bavi od 1992. godine, od kada živi u Novom Sadu, gde je uređivao sedmičnjak “Nezavisni”. Objavio je knjige: “Hodočašće viška”, “San svakog upaljača” i “Zatvorski sindrom”. Autor je brojnih medijskih istraživanja i analiza. Bio je saradnik „Građanskog lista“, „Dnevnika“, „CKM“, „Pobjede“, „Helsinške povelje“, „Vremena“ i predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine
– Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate? Da li postoje specifične mere zaštite koje su dostupne novinarima i novinarkama?
Govor mržnje ima jasan cilj: da zastraši novinare i da uruši ili onemogući slobodu mišljenja i izražavanja. Loša vlast, koja je nekompetentna i korumpirana, povezana sa organizovanim kriminalom, i koji želi svoje „poslove“ da obavlja u mraku i tišini, slobodne medije i novinare doživljava kao ogromnu opasnost, između ostalog i stoga što oni nisu deo sistema i ne podležu razrađenim oblicima sistemske kontrole, kao recimo institucije pravosuđa, inspekcije ili policije. Vlast za one novinare koji su kooperativni koristi sistem povlastica, što je oblik korupcije, a za one druge, koji drže do profesije i dostojanstva, upotrebljava strah, pretnje i uvrede. To im u dobroj meri uspeva. U Srbiji su mnogi novinari korumpirani i neverovatno uslužni, mnogi su i ustrašeni i korumpirani, ali – hvala bogu – ima i onih koji se ne daju i ne predaju. Oni su nešto čime ćemo se nekada u budućnosti ponositi ako preživimo sve ovo.
– Koliko su lokalni novinari i novinarke informisani o svojim pravima i mogućnostima zaštite?
Moj je utisak da, zahvaljujući naporima udruženja, novinari i novinarke imaju potrebna ili bar osnovna znanja o svojim pravima i mogućnostima zaštite. Ali su istovremeno svesni toga da između prava i zakona, sa jedne, i stvarnosti, sa druge strane, postoji ogromna udaljenost. Novinari, pa čak ni oni režimski, nemaju poverenje u institucije i pravni poredak. Kao uostalom, ni građani Srbije. Stoga pronalaze alternativne metode zaštite, ukoliko pod napadim ne pokleknu. Ja bih ipak preporučio svima da se koriste sva pravna sredstva u slučaju ugroženosti. Ako ništa, neka stvar bude evidentirana.
– Kako se situacija bezbednosti novinara i novinarki na lokalu promenila tokom poslednjih nekoliko godina?
Mislim da se, što se tiče političkog i društvenog okruženja, ona pogoršala, što je u skladu sa generalnim urušavanjem demokratije, pravnog poretka i društvenih vrednosti. Sa druge strane, primetni su neki pozitivni pomaci koji su posledica delovanja novinarskih i medijskih organizacija, civilnog društva, a pre svega međunarodnih organizacija i fondacija.
– Da li su novinarke „ranjivije“ i lakša meta?
Srbija je društvo sa brojnim predmodernim karakteristikama, u kojem i dalje, između ostalog, vlada tradicionalistički maskulizam. Stoga su žene u svim oblastima ranjivije nego muškarci. Verovatno u medijima, gde su po definiciji javno vidljive, još i više. Njima je mnogo lakše pripisati negativne osobine i oko toga stvarati razne oblike „moralne panike“. Neka vrsta savremenog spaljivanja veštica.
– Koje su strategije koje lokalni mediji primenjuju za zaštitu svojih zaposlenih?
Nisam siguran da li je moguće dati odgovor koji će važiti za sve ili bar za većinu lokalnih medija u Srbiji. Ipak, pozitivne stvari su to što neki mediji informišu novinare o postojećim sistemima zaštite, insistiraju na etičkom kodeksu, štite novinare u slučaju napada na njih, te pružaju pravnu, pa i – što smatram da nije nevažno – psihološku podršku. Doduše, veći deo medija novinare smatra uslužnim radnicima, takoreći robovima, a vlasnici i urednici su produžena ruka političkih i drugih moćnika. Sasvim je druga stvar što na taj položaj novinari ili „novinari“ pristaju.
– Da li su i koliko napadi na novinare otežavajući faktor u radu?
Apsolutno da. To im i jeste cilj, da budu otežavajući faktor.
– Gde su i šta rade institucije?
Na žalost, ne rade svoj posao, i to je opšte mesto. Verujem ipak da na njih treba neprestano vršiti pritisak, da se vrate zakonima, koliko god to nekada delovalo besmisleno.
