Stanje na našoj političkoj sceni je lošije od goreg. To ne znači da sam totalni pesimista, ali nisam ni veliki optimista. Smatram, da ima nade za nas da civilizovano razgovaramo, a ne da svakodnevno ispoljavamo ono što je najprizemnije u ljudskoj vrsti.
Naš višepartijski sistem funkcioniše više od 30 godina, a deluje kao da nismo ništa naučili, iako se čovek od 30 i više godina smatra zreo, tj. na rukovodećim je funkcijama, ima porodicu, gradi kuću, ali se u politici često ponaša diletanski.
Mi izgleda, ali pre svega mislim na one koje smatraju da se bave politikom ne razumeju osnovne stvari iz politikoligije ili nauke o politici.
Po toj nauci, politika ima svoje uže i šire značenje. Uže, da je to sfera javne vlasti ili jednostavnije veština upravljanja državom. Ovde mislim i na njene krakove, tj. na pokrajine i opštine odnosno gradove. Dok je politika u širem značenju, svaka svesna organizovana aktivnost usmerena na ostvarivanja određenih interesa.
Nažalost, većina tih tzv. političara gledaju na politiku samo u užem smislu te reči. Zanemariju da je politika jedna veština koja se uči kao svaka veština, odnosno da predpostavlja određenja znanja iz raznih oblasti, ali oni smatraju da preko nekih šema mogu da skoče na najveću funkciju. Zbog ovakog shvatanja nije čudo što nam se dilitenti nekad nalazi i na vrhu političke i privredne vlasti.
Da bi lakše artikulisali te interese građani osnivaju političke partije ili stranke. Građani često ne razumeju suštinu političkih partija.
Reč partija je latinskog porekla i potiče od latinske reči, pars, partis, što znači deo, preciznije one označavaju deo društva koji se organizovao da bi ostvario interese te grupe, a to je osvajanje vlasti, opstanak na vlasti ili učestvovanje u vlasti putem parlamenta, ili putem vanparlamentalnih aktivnosti.
Moja namera nije bila da vam popujem znanjem iz politikologije, već da ukažem da mi živimo u građanskom društvu, koje je klasno podeljeno i da svaka vlast izražava interese određenih grupa, koje ih same podržavaju u političkom, a pre svega u ekonomskom smislu, jer novac je u krajnjem slučaju glavni pokretač.
Da bi partija mogla da osvoji vlast ili da je zadrži ona mora da svoje partikularne interese predstavi kao opšte, odnosno prijemčivu za većinu članova društva, ne u apsolutnom, već najčešće u relativnom smislu.
Kad dođe na vlast, ona nastoji da nagradi deo svojih članova, a često zaboravi predizborna obećanja.
Naravno da nema novca za sve, pa se desi po onoj narodnoj „obećanje ludo radovanje“ a pogotovu što neke treba nagraditi sa ekstra profitom, a guber ima svoje granice, on se nikako ne može izduživati, samo možemo umesto glave pokriti noge, ili obrnuto, a oboje skoro nikako.
Oni koji nisu osvojili vlast, odnosno nemaju učešće u izvršnoj vlasti su opozicija. Zbog takvog stanja oni osuđuju često vlast za svoj neuspeh, a ređe sami sebe. Normalno je da su nezadovoljni što nemaju svoj deo gubera. Znači i njihov je cilj da kao grupa dođu na vlast, a ne apsolutna većina, ali njoj obećavaju da će biti bolji od predhodnih.
Ono što svaku političku scenu jedne zemlje potresa je odnos vlasti i opozicije, u negativnom kontekstu najčešće.
Mi smo poseban slučaj, jer o nama moraju da raspravljuju i u Evropskoj uniji i da nam daju „instrukcije“, kako da se ponašamo što nije na čast ni vlast ni opoziciji. Opozicija se ponaša kao uvređeno dete pa se žali „velikom tati“ što ga „mali tata“ maltretira.
To nimalo ne služi na čast jednoj državi, koja ističe svoj suverenitet u prvi plan.
Sigurno se pitamo, ko je tu kriv? Za svađu je potrebno dvoje, kaže narod. Ako unutrašnje probleme rešavamo uz pomoć institucija van, kako tek možemo da rešimo spoljnopolitičke probleme.
Mislim da je problem u osnovnoj komunikaciji, ili ti kulturi dijaloga.
Dok god i jedna i druga strana u kumunikaciji upotrebljava reči dostojne jednog erotskog romana, a možda i pornografskog i gde svoje protivnike čašćava izrazima koje bi čak i pokojni Vujaklija imao problema da ih objasni, sa mahanjem dokumentima lične prirode i kopanjem po porodičnom stablu, dijaloga ne može biti.
Sve naravno mediji i jedne druge strane to podržavaju, a pojedini čitaoci se time nasluđuju uz poklič: “ali mu je je.. majku, neka ga je nag…. svaka čast“.
Mediji, zaboravljaju da njihova napisana ili izgovorena reč ima težinu i da oni imaju važnu uloga u oblikovanju javnog mnjenja, u situacija kad je prosečan građanin na samo kod nas, politički nepismen, jer svoj stav oblikuje prema stavu svojih vođa, a neki od tih vođa nisu odmakli od tog prosečnog građanina.
Na prvi pogled, mi se kao društvo nalazimo u jednom predinfraktnom stanju, ili stanju građanskog sukoba, sa nemalim posledicama.
Slušamo monologe i jedne i druge strane, ponašamo se kao osobe kome je povređen ponos, a narod je stavljen da bira „ili ili“ a trećeg nema, u protivnom si stavljen na strub srama zašto ne zauzmeš jasan stav protiv druge strane.
Iako nijedna strana nije nevina, ipak je odgovornost veća na vladajućoj strani jer ona ima mehanizme kojima utiče na naš tok života, tako i dijaloga.
Zar je potrebno skupštinu pretvoriti u riajaliti šou ili u komediagrafsko pozorište, da se naslađuju najprimitivniji gledaoci, a pogotovu gde su glumci relativno dobro plaćeni njihovim parama? Odgovor je suvišan svakom prosečnom normalnom gledaocu.
Zar je potrebno toliko upotrebljavati te banalne reči poput pi…. ku…. ili slično da bi se samo uvredio protivnik, a mislim da je više uvređen onaj koji ih izgovara?
Uzmimo na primer reč laž, koje se čuje svakodnevno više puta u komunikaciji, koja se odomaćila kao dobar dan, a koja po krivičnom zakonu spada u inkrimisanu uvredu.
Da li se ista svrha može postići kad kažete protivniku da ne govori istinu? Može, ali cilj nije da se dokaže da protivnik ne govori istinu, već da se uvredi.
Suština jedne rasprave jeste da se sagovornik ubedi u ispravnost tvojih ideja i tu upotrebljavaš izraze koje dokazuju tvoju ispravnost. Nažalost, nekad nijedna ni druga strana nema prave argumente za svoje tvrdnje, pa napad na ličnost osobe, njegov moralni integritet, često izmišljenim, ili filovanim navodnim dokazima.
Gledao sam prenose i u drugim parlamentima u našem okruženju, ali mislim da kod nas ima najviše prostakluka.
Setio sam se jednog telegrama Vinstona Čerčila koji je poslao japanskom caru povodom napada Japana na SAD “Vaše Veličanstvo, objavljujemo vam rat. Vaš ponizni sluga Čerčil“. Jedna stvar se nekad može objasniti na više načina, ali mi moramo da biramo najlepše način. Pametni će to shvati.
Najgore je i to, što nijedna stranka, pre svega mislim na one na vlasti i opozicije neće da prizna drugoj da je bilo šta dobro uradila, bežeći od toga kao đavo od krsta. U stvarnosti nema situacije da vladajuća stranka nije baš ništa dobro uradila.
Sadašnja vlast je uradila dosta toga dobrog pre svega na stabilozovanje ekonomskog sistema i relativnom povećanju standarda stanovništva, a pogotovu sa stanovišta evra. To samo slepac ne primećuje. Ali joj to ne daje za pravo da kaže da oni pre nje nisu baš ništa uradili. Da bi se cenio nečiji rad treba poći od čega je on počeo. Oni su nasledili devastiranu ekonomiju, pa kad krenete od te situcije, svaki napredak nešto znači.
Ring na našoj političkoj sceni je prepun nečistih udaraca, koji ima za cilj da se diskvalifikuje druga strana, bez obzira na posledice.
Opozicija je razjedinjena, međusobno sukobljena, isključiva gde samo pojedine stranke procenjuju šta je za nju dobro ili ne, a protivno mišljenje smatra za izdaju, što asocira na jednoumlje koje je odavno iza nas.
Toleracija znači da imaš razumevanja za stav za koji si protiv. Svog protivnika moraš poštovati.
Isključivost i jedne i druge strane, a još izraženo u medijama i to uvaženih novinara pojedinih listova, kao što se desilo i u jednom broju vašeg el. izdanja, gde se kaže, parafraziram, da su birači koji glasaju za vlast pokvareni i glupi. To je uvreda za veliki deo nacije. Svak ima neki razlog što je glasao tako.
Naravno, slične stvari se događaju i kod vladajućih medija u odnosu na neke grupacije. Ali to ne oslobađa odgovornosti i jednu i drugu stranu.
Ovakvim narativom neće se postići ništa, stvari se mogu zakomplikovati.
Vlast bi trebalo da poštuje i neguje opoziciju, to je za njeno dobro. Ima ona narodna “sačuvaj me bože loših prijatelja, od neprijatelja ću se sačuvati sam“.
Vlast ne bi trebala da personalizuje institucije, već da shvati da je ona tu zbog naroda a ne narod zbog nje. Novcem iz budžeta raspolaže kao narodnim novcem, a ne da je to skoro njen lični novac, pa ga ona udeljuje.
Opozicija treba da poštuje vlast, bez obzira što je nije birala, jer takva su pravila igre koja su doneta često uz njenu saglasnost. Ako je činjenično stanje drukačije od pravnog ona ima pravo da se buni i tražiti da se taj problem reši u okviru našeg sistema. Pozivanje drugih država nije dostajanstveno, izuzev ako su iscrpljeni svi mehanizmi unutrašnjeg rešenja što najčešće nije slučaj.
Nazivajući jedne patriotama a druge izdajnicima neće se daleko otići. Svako je patriota ko živi u ovoj zemlji, a drugačije mišljenje ne znači da je on izdajnik. On smatra da je tako bolje, ali možda u zabludi. Demokratija mu daje to pravo.
Zato, ako ne spustimo tenzije, jedni će ići drumom, a drugi šumom. Samo ne znamo da li su to četnici ili partizani.
U svakom slučaju bezbednost može da bude ugrožena i onima koji su na drumu, jer dronovi ne ostavljaju nikoga spokojnim.
Krajnje je vreme da shvatimo ozbiljnost situacije.
Trifun Drobnjak, diplomirani politikolog i diplomirani pravnik – advokat