Rijaliti Srbija
„Vid, vrhovni bog starih
Slovena i srpske vere
predhrišćanskog doba,
bog obilja, svetlosti i rata,
poznat i kao Svetovid i
njegovo ime se vezuje za
čulo vida i znanje pa se
smatra bogom koji sve vidi
i sve zna…“
Ovim studentima u blokadi (popularnim „blokaderima“) i pobunjenim građanima i građankama zemlje Srbije se baš namestilo u prostoj 2025. godini. Prvo Sretenje a za koji dan Vidovdan. U simboličkom smislu a povodom svakodnevnih protesta koji traju više od pola godine sa zahtevima da institucije države rade svoj posao i da odgovorni za kršenje zakona, za korupciju koja ubija (pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i smrt 16 nevinih ljudi prošlog novembra) odgovaraju, navedeni datumi su sam vrh.
Tog 15. marta na Sretenje tresla se gora, u Beogradu je bio najbrojniji skup nakon prevratničkog 5. oktobra 2000. godine, očekivanja okupljenog naroda bila su (ne)realno velika, režim naprednih fašista pucao je na goloruke demonstrante „zvučnim topom“ a kao posledicu te predstave sa pevanjem, igranjem i pucanjem dobili smo „Ćacilend“, kamp naselje sa mobilnim toaletima koji žele da uče i okupiranu teritoriju u srcu glavnog nam grada.
Studenti su tog dana sve lepo odradili, priveli protest kraju mirno, bez incidenata, nisu naseli na provokacije režimskih razbojnika ali nije bio trenutak da se zahteva ono što se sad pred ovaj Vidovdanski protest traži a to su parlamentarni izbori (i zašto ne predsednički) kao moguće rešenje trenutne društvene krize kojoj se ne nazire kraj.
Kao i na Sretenje i za Vidovdan se očekuje masa sveta koji se okuplja da pokaže da ovako više ne može, da su naprednjački banditi prevršili svaku meru pristojnosti, normalnosti i zdravog razuma i da mora da se i u ovoj našoj balkanskoj vukojebini uspostavi pravda, vladavina prava, poštovanje zakona i demokratija a ne da „nenadležna institucija“ poput takozvanog predsednika Republike odlučuje o svemu i svačemu. I da sve prođe mirno, bez nasilja i sukoba koji ne donose nikom ništa dobro. Znači, revolucija otpada.
Ali, s druge strane barikade su bahate sluge režima oličene u likovima u regularnim policijskim uniformama i oni crnokapuljaši a tu su Ćaciji, društvo glupih, prljavih, ponesenih pa ispuštenih, polupismenih i poluusmenih (kao da ih je Ana B. pravila) koji su najavili da će u svom tamnom vilajetu, u Pionirskom parku, u zloglasnom Ćacilendu na Vidovdan održati, ni manje ni više nego, književno veče!?
O, tempora, o, mores! Srbija je stvarno zemlja čuda i ovde je sve nemoguće sasvim moguće. Ako ćemo da budemo realni onda možemo da pretpostavimo da ovog 28. juna neće biti onoliko naroda na ulicama Beograda kao onog 15. marta jer leto je a i „protestanti“ su se umorili, da se ne lažemo, nema više one energije ni volje, sve ovo isuviše dugo traje a vlast ne popušta, dapače, samo dolivaju ulje na vatru. Ipak, za optimiste će bez obzira na sve čaša biti polupuna a za pesimiste i dežurne kritičare svega i svačega biće poluprazna a zajednička želja svih biće da se ne dogodi ništa ružno i da niko ne nastrada i to jeste najvažnije.
Ali, kako onda, samim okupljanjem, skandiranjem, zvižducima, parolama i bukom, doći do promene postojećeg stanja koja je neophodna da bi naše društvo prodisalo, kako se lekovima koji do sada nisu imali bogznakakvog efekta osloboditi novoradikalskih parazita koji nam pojedoše živote decenijama unazad uz sasluživanje onih SPS picajzli, e to je pitanje.
Nećemo dobiti odgovor ni za ovaj Vidovdan niti bilo kada ako „tiha većina“ ovdašnje populacije ne digne guzice iz svoje zone komfora i ne izađe na ulice i pridruži se studentima i pobunjenim građanima (prosvetnim radnicima u prvom redu) u maršu za slobodu. Kada ili ako pola miliona i mladih i starih i onih između izađu na beogradske ulice, trgove, parkove, ispred nadležnih institucija rešeni da tamo ostanu dok im se ne ispune zahtevi (a prvi među njima treba da bude ostavka Nenadležnog Nepomenika) tek onda bi se neka druga pesma pevala.
Kada sve stane, kada sve bude blokirano, kada fukara na vlasti ne bude znala ni šta će ni kako će od straha, tada bi se mogao označiti početak novog doba u našoj maloj zajednici. I tada bi, možda, i nekadašnji vrhovni srpski bog Vid pomogao. On, prema legendi, sve vidi i sve zna. A šta znamo mi? I da li smo spremni?
Biti spreman, to je sve. (Šekspir, „Hamlet“)
Piše: Dragan Karalazić