Vidimo se na koncertu!

GOBLINI –drugi deo: Piše Siniša Mozetić

Alena i Goluba sam upoznao u Irish-u.

I poželeo, da uz njihovu saglasnost, napišem nešto o našem dragom, šabačkom bendu Goblini. Koji, verujem apriori, zaslužuje veliki respekt i van granica grada i zemlje u kojoj već decenijama uspešno postoji.

Nisam panker, pa već u startu imam problem, o kome sam pisao i u prvom delu teksta. Jer, svojim đacima sam toliko puta citirao antičke mislioce, koji nas svevremeno podsećaju da je besramno govoriti ili pisati o nečemu što nedovoljno poznajemo i razumemo.

Stoga se obraćam Alenu za neophodnu pomoć. On me upućuje na dokumentarni film: ”Ima nas gomila”, donosi mi na poklon knjigu Branka Golubovića: ”Izgužvane misli”, priča kako su, na početku, pozajmljenu opremu, jer nisu imali svoju, nosili u rukama ili gurali na biciklu, ponekad i par kilometara. A onda, kada su konačno imali svoju, na Uskršnjem maratonu, svoj skupoceni Gibson SG Alen nesebično pozajmljuje Crnom Zozonu, za nastup sa grupom SMB. Ovaj je uzima sa nevericom, uz Alenov opušteni komentar – Sviraj, gitara za to postoji!

Dokumentarac odgledao, knjigu pročitao, slušam muziku i čitam tekstove pesama, polako me napušta početna trema.

Ipak, verujem, da bi do kraja razumeli Gobline, njihovi koncerti su zakon!

Muzika je neodvojivi deo lične karte, kako onih koji je izvode tako i onih koji je slušaju. Zato, kada mi neko kaže da voli Gobline, sa njim uvek rado i zadovoljno nastavljam započeti razgovor. Ne plašim se sveprisutnih i smarajućih komentara zarobljenog uma, jer toga nema kod onih koji ih slušaju i vole.

Posebno su mi zanimljivi tekstovi njihovih pesama, originalni i beskompromisni, mudri i hrabri, svoji. Ponekad toliko svoji da ih, vraćajući se kući u posleponoćnim satima, pevušimo u razgovoru sa samim sobom. Zahtevaju pažljivo slušanje ili čitanje, a u koncertnoj atmosferi dobijaju još jednu, nadmoćnu dimenziju. Goblini svojim stihovima premeravaju i ruše nametnute, pogrešne šablone ponašanja, one u kojima nema dovoljno mesta za suočavanje sa sobom, svojim zabludama, predrasudama, inertnim neprihvatanjem različitosti. Slušajući pažljivo Gobline, postajemo bolji.

Čini mi se, uzalud pokušavam da izdvojim neke, stihovi se bune. Ima ih gomila, koje neću navesti izdvojim li te, neke. Nešto čitaocu lepo i važno sigurno ću izostaviti.

Ono što nikako ne želim i ne smem da izostavim je veoma zanimljiv omot albuma: ”U magnovenju”. Na njemu je devojka sa ključem za navijanje. Album je objavljen davne 1996. godine , a poruka sa omota, kao i ceo album, danas jednako vrede, ako ne i više.

Ona misli da zna

Ona misli da zna

Zašto mrzim reči

Ona misli da zna

Zašto se ne smejem

 

Ona misli da zna

Zašto je gledam

Ona misli da zna

Zašto hodam po vodi

 

Ona misli da zna

Ona samo misli da zna

 

Ona misli da zna

Zašto sanjam grad

Ona misli da zna

Zašto sam ovakav

 

Ona misli da zna

Zašto mrzim reči

Ona misli da zna

Zašto se ne smejem

Pogađate, devojka sa ključem simbolizuje ljude, zaglupljene, gotovo hipnotisane, otrovane primitivnim sadržajima nacionalnih TV stanica.

Ako neko, na osnovu priče o omotu, pomisli da su Goblini samo večita opozicija, ne, oni su mnogo više od toga. Beskompromisni, prepuni energije, neslućeno posvećeni muzici, kojom tu energiju i shvatanje života uporno i nesebično prenose na svoje fanove.

Figura više, u šahovskoj partiji koju Goblini već decenijama čini se lako dobijaju, je i u rečenici: ”Pre početka svake probe, sujetu okači o čiviluk!”A ceo život je proba.

I, iako sam mislio da neću, ipak biram pesmu za kraj.

Možda neočekivanu.

Ona misli da zna

Ona samo misli da zna.