Glineni golubovi
U civilizovanim, demokratskim društvima sloboda medija je osnov za osnovne vrednosti pravne države. Nažalost, Srbija beleži strmoglavi pad slobode medija i demokratije, tu je oko stotog mesta, i u svemu tome nema znatniju podršku društvenih slojeva za svoju časnu misiju. Uprkos ustavnim i zakonskim odredbama brojni su primeri beskrupoloznog obračuna režima i pojedinaca sa slobodnim medijima, koji se drže profesionalnih normi, a na gubitku je celo društvo i njegova budućnost.
O stanju u medijima, položaju novinara, njihovoj bezbednosti govori Dragan Eraković, novinar koji je objavio više od deset hiljada novinarskih priloga. Pored ostalog bio je urednik „25.maja“, Radio Šapca,“ Šabačke revije“, „Podrinskog telegrafa“, „Glasa Podrinja“, „Podrinskih“, i dopisnik „Blica“ i „Danasa“.
Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate?
-Novinarstvo se danas uči od petog razreda osnovne škole i to je jedan častan zanat zasnovan na naučnom pogledu na svet. Nažalost, ovde kod nas, veliki broj onih koji rade u medijima pretvorio se u propagandni servis režima bez obzira na profesiju i Kodeks novinara. I to onim u najprisuntijim medijima, televizijama sa nacionaalnim frekvencijama i javnom servisu. Posebno pogubnu ulogu igraju tabolidi, gde naprednjačke perjanice objave i po hiljadu tekstova koji se ogreše o istinu i Kodeks. Ranije su novinari imali status društveno-poličkih radnika, u rangu sa sudijama i profesorima, a tako su se i odnosili prem javnosti jer su poštovali osnovne principe pristojnosti i struke. Primera radi koliko su uvažavani, da su novinari fabričkog lista „Zorka“ dočekivani u „Zaštiti bilja“ tako da su radnici uređivali fabrički krug za njihov dolazak. Mnogo toga se promnilo od višetranačja i kapitalizma kao i sveukupnom posrnuću devedesetih godina, da se nisu birale reči a pogotovo se nije poštovala istina. Jedan od propagatora takvog uopšte javnog diskursa bio je Vojislav Šešelj, koji ne samo da je isijavao mržnju nego je čak potezao i pištolj na student, a bio je i inicijator tadašnjeg pogubnog Zakona o informisanju. U vreme ministrovanja Aleksandra Vučića zabranjen je „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“ kao i list „Danas“, a izrečeno je 69 drakonskih kazni za medije, a radilo se o sudbni čitavog novinarskog profesionalnog naraštaja.
Po Vašem mišljenju od koga potiče govor mržnje uperen prema novinarima, a ko su izvršioci?
-Taj govor mržnje potiče pre svega od režima duboko ogrezlog u mafijaške poslove i korupciju, bespoštedno braneći svoje pozicije. Javnost je najače oružje novinara i osnovna odbrana, ali, naravno, čitava ta oblast kriminalnih i sličnih aktivosti se brani svim sredstvima jer su u pitanju ogrome pare i privilegije. Primera radi, godišnje se na javne nabavke da više od sedam milijardi evra, a uglavnom su to poslovi bez tendera, po principima slobodne pogodbe i pod plaštom leks specijalisa. Najpogubnije i najnečasnije što je i pravosuđe je upleteno u taj koloplet izvršne vlasti i korupcije, pa ne samo da ne brane ustavno pravo na slobodu misli i govora, nego su i saučesnici u tome. Brojni su primeri otvorenih pretnji prema novinarima koji to otkrivaju, ali to nije adekvatno sankcinisano. Tako su, na primer, odbačene prijave Nenada Kulačina i Marka Vidojkovića, da im je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić pretio „da će im izvaditi srce“ – a to sud nije smatrao za pretnju. Ili poternica za urednicu „Podrinskih“ Isidoru Kovačević, koja nikad nije dobila pravi epilog jer je kažnjen lepilac poternice ali ne i nalogodavac i štampar. Najdrastičniji je primer da je ubistvo Slavka Ćuruvije prošlo bez kazne, a svi putevi su vodili do Tajne službe, a bez kazni je ostalo i ubistvo Milana Pantića i Dade Vujasinović. To praktično pokazuje da su novinari glineni goluvovi za odstrel. Do očigledne sprege vlasti i pravosuđa primer je i tužba sudinice Apelacionog suda koja traži ne samo astronomsku odštetu za objavljenu imovinsku kartu, koja je uzgred – javna, već i zabranu novinarskog posla za naredne dve godine.
Da li su novinarke „ranjivije“ i lakša meta?
-Ima tu dosta i tradicionalnog patrijarhalnog morala, od onog ispraznog „mačo“ stava koji je prezentovao ondašnji ministar odbran Bratislav Gašić, ali, srećom, novinarski poziv više nije muška privilegija. Do 2000. godine, na primer, muškarci su bili većinski u novinarskom pozivu, pa je tako u Šapcu retko bilo novinarki dopisnika. Sada je daleko više žena u novinarstvu, i zaista su pokazale da nemaju nikakvog straha. Za divljenje i poštovanje su: Brankica Stanković, koja se upustila u izuzetnu borbu sa krimnalom i korupcijom, Tamara Skrozza, Danica Vučinić, Jelen Obućina, Antonela Riha, novinarke Krik-a, BIRN-a… Podsećanja radi Isidora Kovačević je objavila imena svih batinaša na šabačkom mostu koji su zauzimali jake pozicije u SNS. Za to treba stvarno, u ovakvim okolnostima države bez vladavine prava, imati hrabro srce i novinarsko dostojanstvo.
Koliko napadi na novinare stresno deluju na samog novinara a koliko na njegovu porodicu?
– Novinari su svesni u šta se upuštaju i znaju koliko te pretnje znače. Međutim, ono što je pravi mafijaški model to je pretnja porodici. Tu su novinari najosetljiviji i najranjiviji, i baš nemaju prava da guraju čitavu porodicu u to. Posebno su osetljiva deca, jer ta beskrupuloznost bez premca i nemanja ljudskog, i može uticati da novinari naprave neki otklon. I to baš zato što nemaju nikakvu sudsku ni društvenu zaštitu, a rade u opštem interesu.
Da li su i koliko napadi na novinare otežavajući faktor u radu?
– Svakako da jesu jer u većini slučajeva nemaju nikaku društvenu zaštitu ni satisfakciju. Postoji obaveza da napade, verbalne i fizičke, prijavljuju svojim udruženjima, i koja imaju odgovarjuću pravnu pomoć, ali to nema većeg efekta. Primera radi do dolaska naprednjačke vlasti po prijavi novinara regovala je policija, odlazila na adresu upućivača pretnji, bilo je i suđenja, i ipak je to bila određena zaštita. No, sada na očigledne pretnje i nasrtaje ne reaguje ni tužilaštvo, iako ima čak i preporuka glavne tužiteljke Zagorke Dolovac, da su to prioriteti. Pa tako prošođe meseci otkad je direktor Srpskog telrgafa, Milan Lađević pesnicom udario novinara „Radara“ Vuka Cvijića, a policija ne uzima snimke sa kamera iz centra Beograda…
Gde su i šta rade institucije?
– Uprkos svemu, medijskoj strategiji, međunarodnim obavezama i implementiranjem evropskih zakona, praksa je sasvim drugačija. Počev od nadležnih, policije, tužilaštava, suda, lokalnih samouprava… Zbog ubistva novinara u Slovačkoj je pala cela Vlada, u evropskim zemljama novinari su itekako zaštićeni, jer je u pitanju javni interes. Značajno je, naravno, i materijalna sigurnost, jer veliki broj novinara živi i radi u nenormalnim uslovima. Otpušteno je na hiljade novinarskih poslenika od integriteta, zarada umnogome zavisi od medijskih projekata, a opet režim svim silama guši slobodno novnarstvo. Najgore u tome su prošli lokalni mediji, bez veće podrške javnosti, a na lokalu se znaju svi novinari. U Beogradu, Novom Sadu, Nišu, novinari su znatno bolje zaštićeni, tu su njihova udruženja i druge asocijacije koje štite ljudska i druga prava.
Solidarnost kolega uglavnom izostaje!?
– U ovoj teškoj borbi za egstistenciju teško je očekivati neku veću solidarnost i esnafsku privrženost. Novinarska udruđenja i sindikati kod nas nemaju snagu da zaštite novinare, pogotovo kad ostanu bez posla, a ogroman je pritisak vlasti da kažnjava „neposlušne“ novinare i redakcije. Imaju ekonomske načine, od reklama do konkursa i oglasa, biraju se podobni i poslušni, a pogotovo su na udaru štampani mediji. Retko će se neko osmeliti kad neko uvredi kolegu na konferenciji za novinare da napusti taj skup jer je to nasrtaj na čitavu profesiju. Počev od ono primera Bratislava Gašića. A itekako bi to bila moćna poruka da se ništa ne objavi ili da se više ne prate takve konferencije. Ali, zarad onih koji itekako zavise od režima, objavljuju se izveštaji kao i oni frizirani i protiv istine, pa su oni časni zatočnici poziva u velikoj manjini.
