Da li biste pogodili po čemu mi je zanimljiv 11. novembar 1988. godine?
Mislim da jugoslovenska pop i rok scena zaslužuje da se o njoj mnogo više piše. I prizna sinergija koju je ova muzika stvarala na prostorima bivše, zajedničke domovine.
Toga dana izašao je album ”Prodavnica tajni”, Bajage i Instruktora.
Svi stariji, pa i oni koji se tada još nisu ni rodili, verovatno imaju neku svoju omiljenu pesmu ili stih, koji nam je otpevao jedan od naših najpopularnijih eks-ju rokera, Momčilo Bajagić Bajaga.
Običnim rečima, ali mudro, pevljivo, pa i nezaboravno.
Iznenada uhvatimo sebe kako pevušimo neku Bajaginu tajnu.
“Čekamo jutro da se razdani, da neko dođe i donese sveću”.
Znamo, Diogen je po danu išao sa svećom, tražeći čoveka koji živi mudro i u saglasju sa prirodom. Ništa se izgleda nije promenilo.
Naprotiv, od prirode se nažalost udaljavamo, ponoseći se sve više pukom tehnologijom, a sve manje mudrošću i ljudskošću. Oni koji tako ne misle su čudni, neshvaćeni. Dopuštamo da neko drugi misli za nas, životni san nam je da neko drugi za nas bude negde najbolji.
Isto je to kao i da smo i mi sami?!
“U ovom mraku čovek ne vidi, a ja da čekam ne mogu i neću”.
Malo nam je lakše, kada neko kaže to što ponekad i sami osećamo.
Ipak, moram priznati, prvi deo stiha možda i nije sporan, dok drugi sigurno jeste.
Šta nas to u nepristajanju ometa?
Zašto je previše onih koji ipak i dalje čekaju?
Slušajući publiku koja na koncertima, zajedno sa frontmenom gromoglasno peva poznati refren, čini mi se da se oduvek jače čuje druga reč. O tome bismo morali razmisliti.
I u svojim redovima iskreno i nesebično poraditi na pobedi prve.
Umesto bezbroj puta bezuspešno ponovljenih zamerki na račun onih koji, čini mi se, ne umeju, ne žele i ne mogu biti bolji. A refren je ono,
Verujem, ne verujem.
Siniša Mozetić, profesor u penziji
