Pisma čitalaca

Inspiracija za ovaj tekst bile su fotografije dece iz vrtića i rečenica: „Poslednja proba u vrtiću“, koju je vaspitačica Ljiljana Reljić prosledila elektronskim putem u grupu preko koje komuniciramo, vaspitačice i mi, roditelji.

Gledam fotografije, čitam rečenicu i shvatam da se još malo družimo sa vaspitačicama, da moja devojčica i njeni drugari još malo postaju prvaci, ulaze u svet obaveza, rastu. Emocije čine svoje. Oči zasuziše.

Bliži se septembar 2016. još uvek ne znam ko će biti vaspitačice u predškolskom mom detetu. Dešava se da je napravljena grupa predškolaca od tri grupe dece. Dodeljene su im vaspitačice Snežana Cvetković i Ljiljana Reljić. Poznajem ih iz viđenja, jer već pet godina idemo u vrtić.

Tu počinje nezaboravno putovanje kroz svet znanja, odrastanja. Na početku mi se učinilo da su planovi vaspitačica preambiciozni, kratko će biti sa njima, deca iz tri grupe… Međutim, deca postaju tim, drugarstva postaju jača, a sve uz podsticaj vaspitačica.

Kreću aktivnosti u kojima deca rado učestvuju, mi roditelji dajemo svoj doprinos. Novogodišnja priredba, Prolećna priredba, Osmomartovska priredba, Pozorišne igrarije, Kolonija, Stomatološki simpozijum i nezaboravna Završna priredba u dvorištu vrtića… u međuvremenu razne radionice na opštu radost svih nas, prvenstveno dece.

Moja devojčica se raduje odlasku u vrtić, priča o svojim vaspitačicama, imitira ih, ispisuje prva slova, govori o stvarima o kojima joj niko od porodice nije pričao, prevazilazi strah od javnog nastupa…

Počela sam Ljilju i Snežu da doživljavam kao svoje, jer to i moje dete oseća. Veliko HVALA za sve što ste pružili našoj dečici, ljubav, pažnju, znanje,  nesebičnost, profesionalizam…

Hvala vam što vas poznajem, hvala vam što ste brinuli o mom detetu i ostaloj deci, hvala na divnoj saradnji!

Uvek ću biti tu za vas!

Veliko HVALA, drage vaspitačice!

Ksenijina mama, Milena Veljić