Dragi moji,
razmišljam tako ovih, baš tropskih dana, kako bi se naš rodonačelnik, svetovnim imenom Stefan Nemanja, Veliki Župan, osećao kada bi kojim slučajem, danas, posetio naš glavni grad. Siguran sam da bi prvo otišao do svog spomenika da ga pogleda izbliza. Kako bi reagovao? Bio bi šokiran onim što bi video. Em je ogroman, em je nesrazmeran, nema simbola hrišćanstva u ruci, a stoji na nekakvoj ljušturi, okrenut ka ulici koja nosi njegovo ime. Čudio bi se kako je on to danas Stefan Nemanja, kad mu je ime zapravo Sveti Simeon Mirotočivi. Odrekao se on tog Stefana i postao svetac, kada je otišao u Hilandar, kao što ni Gojko Stojčević nije tog imena, već je Patrijarh Pavle… barem za spomenik… Onda bi, naš Simeon, svakako požurio do Hrama koji nosi ime njegovog sina, Rastka Nemanjića, koji je zapravo Sveti Sava, pa mu ne bi bilo jasno, zašto je on Nemanja na spomeniku, a Rastko je Sava na Hramu… Da je pismen, siguran sam da bi se čudio tome, kako su to danas pismeni Srbi, baš taj Hram posvetili Svetom Savi, a spomenik Nemanji, a ne Svetom Simeonu Mirotočivom.
Da li bi iko na ulicama prestonice, prepoznao, po sličnosti sa spomenikom, našeg Velikog Župana, te da li bi ga ponudio kafom i rakijom? Siguran sam da takvog nema. Ali, kako bi naši revnosni i uvek budni tabloidi sve provalili, onda bi se oko njega, prvi sjatili gradski čelnici, Vesić i njegova rezerva Radojičić, ubrzo bi tu bila i Ana koju oslovljavaju predsednicom Vlade, pa tobožnji Ministri i Ministrice, onda znameniti poslanici i poslanice, organizovano bi stigli i dežurni crnogorski Srbi, Mandić i Knežević, a pre njih i Mile Dodik… Predsednik bi ga primio u zgradi Predsedništva i odlikovao, usput bi ga pitao, kako je uspevao da vlada tridesetak godina i ko su bili njegovi Đilasi i Marinike, Jeremići i Boškići… Kako bi ga oslovili, to već ne mogu da predvidim, ali da bi bilo veselo, bilo bi, jer bi ga onda Nemanja, imenjak mu, Kusturica (Emir) poveo da bolje i detaljnije pogleda spomenik njemu, to jest svetom Simeonu Mirotočivom, i ubedi ga da je baš ta skalamerija, za koju niko ne zna cenu koštanja, pa čak ni onaj što ga je sdelao, zapravo nešto najbolje što Srbi njemu u čast mogu da podignu i učine. Onda će ih Simeon, kao skroman i veran čovek, onako monaški, zamoliti da uklone to ruglo i da je on samom sebi, davno, mnogo davno, već podigao spomenike po onovremenskoj Srbiji, ali i šire, te da su to Đurđevi Stupovi, Studenica i na kraju Hilandar.
Rekao bi svoj toj egzaltiranoj družini, da njemu ne treba nikakav spomenik, pogotovu ne u gradu za kojeg njega ne vezuje, ama baš ništa, jer je rođen u Ribnici, današnjoj Podgorici, a živeo je u Raškoj i sahranjen u Studenici. A o tome kako je vladao i ko su mu bili oponenti, izbegao bi odgovor. Nema smisla, jer se nekada vladalo mačem i silom, vezama sa Papstvom i silama vojskovođa i naroda iza njih, a danas tabloidima, televizijom, preko urednika i voditelja, sigurnih glasova, ali i preko mlitave opozicije…
Nije sporno da Beograd, kao glavni grad Srbije, mora i treba da ima spomenike znamenitih Srba na svojim trgovima, u parkovima i ispred najznačnijih državnih institucija, ali sva ta znamenja moraju da budu podignuta i postavljena tako, da im ne mogu, odnosno nemaju bilo šta da zamere, upravo oni kome su postavljeni u čast i slavu… Siguran sam, Sveti Simeon Mirotočivi bi se, da može danas da poseti naš Beograd, postiđen i duboko zamišljen, odmah vratio u svoju Studenicu… da mirno počiva, sve do onog dana… i ne samo zbog spomenika njemu, na onom zabetoniranom trgu ispred nekadašnje Železničke stanice… Ne samo zbog toga, shvatio bi on sve o nama danas, i ko smo, i šta smo, i naročito kakvi smo…
Sve Vas volim i pozdravljam.