Dragi moji,
sa velikim nestrpljenjem i osećanjem ogromne radoznalosti, iščekivao sam Antonijevićev film „Dara iz Jasenovca“… Nije to ništa slučajno. Moja majka je sa 8 godina, zajedno sa sestrama od 7 i godinu dana, bratom od 6 godina i majkom, provela osam nedelja u tom logoru smrti, dočekavši spasenje u vozu Milana Nedića… pa sam posebno uzbuđen odgledao film o tom vremenu zla, i tim danima smrti… Malo je reći da sam bio razočaran. Što je neko rekao, mi smo pravi majstori, koji ama baš nikada „ne propuste priliku, da propuste veliku priliku“… Htelo se nešto… ali nekako površno, na brzinu, sa malo dramskog, a mnogo brutalno tabloidnog, jeftinog, bez prave emocije, nekako na silu i bez istorijskog pristupa… Nije ni pokušano da se gledaocu objasni ko je i zbog čega izvršio udar na jedan Narod, ko su ti što su to projektovali i učinili, zbog čega su pojedinci, ispunjavajući nalog hrvatskih političara i katoličkog klera, uz blagoslov Vatikana, krenuli u zločine neviđenih razmera… Filmske grozote i brutalnost, ali bez prave fabule, dramske napetosti i iščekivanog epiloga, nisu ponudile jasnu poruku onom ko o ovom zločinu ne zna, ama baš ništa, A takvih je ogromna većina. Sa jedne strane, filmadžije su prikazale Ustaške zlikovce kao finu i uglađenu gospodu, lepo obučenu, doteranu i gospodstvenu… a sa druge strane su Srbi predstavljeni kao nekakvo stado, kao nekakvi poludivljaci… Nigde među njima gospodina, intelektualca, čoveka od knjige i nauke, koji bi ušao u neki dijalog sa zlikovcima i objasnio genezu procesa istrebljenja jednog Naroda… Nigde u scenariju, ni jednog pravoslavnog popa, iako ih je u stvarnosti bilo na stotine, koji bi sa nekim fratrom ili časnom sestrom, stupio u konverzaciju i izveo stvari na čistinu na jedan jevanđeoski način, pokazujući svu težinu zločina i njegove uzroke… A izveden je zločin takvih razmera, kakav kosmos ne pamti… niti ga je bilo, niti će ga biti… Nadam se, više nikad…
Ta velika krivica, koju opisuje na tačno 1.100 stranica Novakov „MAGNUM CRIMEN“, ostao je u tami, neosvetljen, siromašan svim onim sociološkim, religijskim, psihološkim i antropološkim pristupima… Prikazati samo golu i suštu brutalnost i zločine bez objašnjenja i bez ikakvog smisla, samo je kopanje po prošlosti, koje će raspiriti strasti i raskopati sećanja, ali neće dati satisfakciju ni žrtvama, niti opravdanje ili oprost krvnicima, za koje toga nema, niti može biti… Film radi filma, i razočarenje u projekat u koji se moralo ući na drugi način, daju kao rezultat nešto što je nedorečeno i polu prazno… Naša filmska industrija, ako i postoji, očigledno je, nije sposobna da iznese ovakvu temu… još uvek ne… Pitam se samo zašto…?
U čemu je problem… Da li se sećate istih, ili sličnih slučajeva sa „Ravnom Gorom“ i „Nemanjićima“… Obzirom da je učinjen niz promašaja, moguće je da sve i nije slučajno, daleko bilo… Zato, ni od Oskara, neće biti ništa… Ovaj film, sa Darom, neću pamtiti dugo, čekam da se neko ozbiljno, i konačno, uhvati u koštac sa Jasenovcima, Jadovnima, jastrebarskim, Starim Gradiškama… radi postavljanja stvari na pravo mesto i budućih života koji će uvek pobeđivati smrt i zločin…
P.S. ovo je samo moje laičko razmišljanje, u kojem sam koristio i misli mog prijatelja, Protođakona Ljube Rankovića. Hvala mu na sličnim stavovima… Spreman sam da priznam i greške, ukoliko me neko ubedi u suprotno… Ljudi smo, pa opraštam i ja, neka i oni oproste meni…
Sve Vas volim i pozdravljam.