RIJALITI SRBIJA
Najvlažniji san svakog istinskog srpskog nacionaliste je san o Velikoj Srbiji. Sećamo se somnabulnih tlapnji Šešelja dr Vojislava i granice koja se proteže pojasom Karlovac, Karlobag, Ogulin, Virovitica i kako se to završilo. Ratom i užasnim stradanjima stanovništva svih nacionalnosti a najviše, prirodno, onih sa srpskim predznakom. Jer, najveći neprijatelj Srba i srpstva su upravo njegovi navodni branitelji, kafanske i „akademske“ patriote. Baš u SANU je i rođena (obnovljena) ta sumasišavša ideja o Velikoj Srbiji i svim Srbima u jednoj državi (a u SFRJ je to već bilo ostvareno), morbidna parola „gde su srpski grobovi tu je i Srbija“, trabunjanja o nekakvoj slavnoj prošlosti, o mitovima kao o istorijskim činjenicama i sve tako, što luđe to bolje. I onda je na vlast došao Slobodan Milošević, komunista iz druge ruke i nacionalista u pokušaju i uz svesrdnu pomoć intelektualne elite iz građanskog korpusa (većine) pokušao da ostvari navedeni san. O, kako su se svi ti demokratski nacionalisti i radikali i spoovci (Vuk Drašković i ekipa) i slični zajebali! Dok su krajem 19. veka i početkom 20.veka pravi rodoljubi i Srbi sanjali zajedničku državu sa slovenskom braćom (i to i ostvarili), krajem dvadesetog stoleća njihovi potomci oličeni u „najumnijim glavama“ zagovarali su državu i društvo gde su Srbi iznad svih, nacionalno pitanje je bilo njihov Očenaš, Srbi svuda i uvek, , na svim „srpskim“ teritorijama, u istorijskim udžbenicima, u snu i na javi. I prevarili su tim pričama bez srećnog kraja veliki broj ljudi, uvukli ih u svoje ludačke planove, ostavili bez kuća i najmilijih, uništili jednu ozbiljnu državu (Jugoslaviju) da bi posle decenija zabluda dobili ovaj provizorijum pod imenom Republika Srbija koja ne liči ninašta, i u kojoj i Srbi i svi ostali građani koji tu žive tumaraju od nemila do nedraga ili beže iz tog logora glavom bez obzira. Posebna sramota je što su kreatori (mnogi i nehotično) puno toga lošeg što nam se desilo zbog Nj.V. nacionalizma u svim njegovim pojavnim oblicima, bili i neki od značajnih kulturnih i javnih delatnika (oni su zapržili tu otrovnu čorbu) poput Borislava Pekića, Mihiza, Miće Popovića, Matije Bećkovića, Brane Crnčevića, ideologa SNS-a, a o Miliću od Mačve i da ne govorimo (svi od reda zakleti antikomunisti – a poznato je da su od komunista gori samo antikomunisti – sa demokratijom na usnama a sa velikosrpskim nacionalizmom kao ordenom na srcu i u duši), nešto kasnije pridružili su ime se Momo Kapor, Bora Čorba, Minimaks i mnogi drugi koji su sasvim lepo i komotno živeli u socijalističkoj Srbiji i Jugoslaviji. „Otac nacije“, Dobrica Ćosić, je posebna, otužna, priča. Široke narodne mase, polupismene i nespremne, bilo je lako ubediti da nam svi rade o glavi i da u „srpskoj“ Srbiji leži spas za sve nas, samo da se oslobodimo svojih dojučerašnjih komšija koji se drugačije krste i koji se mole nekom drugom Bogu, govore sličan jezik ali dovoljno drugačiji da ih mrzimo iz dna duše i uopšte kvare nam sreću koju nam naši „spasitelji“, prave patriote i Veliki Srbi, obećavaju dok se enormno bogate kradući sve ono što je bilo nekada društveno tj. zajedničko, dok sirotinja raja krvari na nekom frontu „za našu stvar“. I kada je stigao račun za zločine koje su lažne patriote počinile u naše ime mnogi se u Srbiji nisu osvestili i probudili iz te noćne more. Ratni zločinci iz ratova 90-ih nisu ovde ni zvanično ni onako bili tretirani kao oni koji su činili zločine već kao „naši“ (u čemu su izdašno pomogli velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve koji su ih blagosiljali i sa njima delili ratni plen), i da nije bilo Haškog suda nikada ne bi odgovarali za svu onu nesreću koju su zarad Srbije i srpstva, a u stvari u korist sopstvene guzice, naneli ljudima na ovim prostorima. I opet su za to najzaslužniji oni koji bi trebali da budu elita, avangarda, savest naroda kojem pripadaju, oni koji više znaju i vide dalje. Intelektualci iz Akademije i svi koji nešto znače u ovoj zemlji u raznim oblastima javnog, političkog, kulturnog života. I opet je većina njih sa glavama u nacionalističkim oblacima a sa rukama u džepovima državnog budžeta podržavala propast koja je bila na pomolu, opet su trabunjali o Srbima kao narodu najstarijem (prvo su bili Srbi, pa amebe pa sve ostalo na „plavoj planeti“) i našem neotuđivom pravu na Kosovo sa kojeg su se Srbi vekovima iseljavali, o svetskim nepravdama čije smo mi, naravno, najveće žrtve i pročaja. Kada je 2000-te godine Koštunica pobedio Miloševića bio je to isti komad, skoro isti zaplet i kraj. Voja i njegove pristalice zamerali su Slobi što je ratove izgubio a ne što ih je uopšte i vodio. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost čovek iz Koštunića je „vratio premijerski mandat narodu“ jer je, začudo, jedino on bio obavešten da je velikosrpski projekat propao i na tom planu. Povukao se na tihovanje u neku srbijansku pripizdinu, digao ruke i od politike i od sanjanja vlažnih snova svih boja. Tako je jedan iz plejade srpskih „intelektualaca“, demokrata i nacionalista, završio tamo gde je smeštao bivšu državu. „Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“. Kamo sreće da su i ostali igrači „srpskog ruleta“ tako okončali svoje karijere. Umesto toga ubijen je Đinđić, istinski reformator, a takozvane patriote su nastavile da vedre i oblače po zemlji Srbiji, da prevrne ili da ne prevrne, vrag će ga znati. A onda je jedan od najvećih snivača tog opskurnog sna, Tomislav Toma Nikolić, ničim izazvan postao predsednik Srbije kao prethodnica budućem doživotnom predsedniku svega i svačega, preumljenom radikalu i nekadašnjem Šešeljevom malom od palube, Aleksandru Vučiću, Aci Srbinu. Ostalo je istorija. Ili, kako se čini, njen kraj. Srbija je zaista postala velika! Ali u dijaspori. Srba ima svuda po vaskolikom belom svetu a najmanje u matičnoj državi i sanjanim a nedosanjanim teritorijama širom bivše, ozloglašene, države u kojoj su mirno i bezbedno živeli, radili, putovali, napredovali u svakom pogledu. I sve je više naših tamo negde, tamo daleko. I biće ih još u Nemačkama, Kanadama, Australijama i svuda gde mogu normalno da žive, bez bezumnih nacionalističkih priča uvijenih u oblande „evropskog puta Srbije“, gde nema „junaštva“, neprestanih svađa opozicije i vlasti a posle toga Kurta zameni Murtu i sve ostane isto, pijačarskih nadgornjavanja ko je veći Srbin i čiji je veći… nacionalni ponos, i takve stvari, sve jedna od druge gluplja i ispraznija. „Ko nas je kleo nije dangubio“, kao da je mantra u kojoj je zakucana naša sudbina ali i naša krivica, velika a možda i veća čak i od Velike Srbije. Dozvolili smo najgorima da vladaju, da donose važne, presudne, odluke u naše ime, a od kojih (odluka) samo mi, obični građani i građanke, imamo štete a naši vlastodršci ogromnu korist. Većina naroda kao da im je svraka popila mozak i dalje veruje u laži Predsednika naprednjačkog i njegove bratije koje ovi isporučuju na dnevnoj bazi, danas kao i pre par decenija kada su usled tog i takvog slepog verovanja dovedeni do prosjačkog štapa, mnogi sa traumama za ceo život, obespravljeni i poniženi, bombardovani i prevareni od nacionalista svih fela. Ovde se istorija zaista ponavlja kao farsa. A i dalje ostaje tragedija koju ni Šekspir ne bi bolje smislio i napisao. Evo i pitanja za kraj : ima li izlaza iz ovog tunela u kome smo što svojom što tuđom voljom strpani (skoro i zatrpani)? Ima! Probudite se ljudi i širom otvorite oči, za početak i to je nešto. Manite se nacionalizma koji je predvorje nacizma a ne zaboravite da iza ćoška uvek vreba fašizam, recite odlučno NE lažnom patriotizmu i „srBstvu“ i budite normalni, hrabri, dobri ljudi pa šta bude. Gore od ovoga u čemu smo sad teško da može. „Ko se usudi – pobeđuje“!
Dragan Karalazić
