Rijaliti Srbija
Olimpijske igre su u punom jeku. Ono staro pravilo da je važno učestvovati više ne važi. Sada je moto: brže, jače, bolje…
Zvuči poznato, jel’ da. To su ovde kod nas, u zemlji Srbiji, patentirali napredni razbojnici u svim sferam društva. Samo se naša tužna opozicija drži nepisanog pravila da je važno učestvovati i ona zato uporno učestvuje na nameštenim izborima koje naravno gubi ubedljivo jer ni alternativa ne valja ništa – bojkot, kome i čemu i tako u krug, od nemila do nedraga i nazad.
I narod ovdašnji povremeno ima potrebu da učestvuje u igrama na sreću, kako po kladionicama mnogobrojnim tako i na izborima koji se svakomalo održavaju u državi bez granica, demokratije i normalnosti i to tako što uglavnom igraju na sigurno, iz keca u kec, za Acu, partiju i bratiju a na društvenim mrežama pljuju i psuju vlast i antiprotivni su bogznakako.
I na protestima na ulicama i kojekude učestvuje neki svet, malobrojan doduše ali uporan koliko i naivan. Kako je lepo onomad rekao Čovek koji se lažno predstavlja kao predsednik svih građana: i da vas izađe pet miliona mene zabole… uvo i moj konačni odgovor je Pa šta!?
Ovijeh pretoplih julskih dana (neka se pripremi avgust) krenula su protestna okupljanja građana širom Srbije kao odgovor vlastima u vezi rudarenja litijuma, ozloglašene kompanije Rio Tinto i nedavno potpisanog Memoranduma između naše Vlade i evropskih zvaničnika a u vezi kritičnih prirodnih resursa koje ovi u Evropi potražuju a naša dežela raspolaže sa istim pa da se sve to lepo spakuje, njima tamo u korist a nama ovde na štetu, kako i treba jer sila Boga ne moli i znate već…
I bilo je ljudi na tim protestima, i u Šapcu i u Valjevu, Aranđelovcu i svuda gde se ta priredba Stop kopanju litijuma organizovala, govorili su govornici, narod je duvao u pištaljke, policija se nije mešala u svoj posao (Služba jeste), dodatno je porasla temperatura u javnom prostoru, u Narodnoj skupštini okršaji između poslanika pozicije i opozicije sve su žešći, na naprednim propagandnim servisima protivnicima režima se crtaju mete na čelu i prave se spiskovi za odstrel, dakle ova svetska a naša diktatura je, hvala na pitanju, dobro što i vama želimo i eto…
Za one kojima je perspektiva takva da vide da je čaša do pola puna ima nade. A za one druge tu je Javni servis (vaše pravo da o ničemu što je važno i što vas se tiče nemate pojma) pa uživajte i samo da znate da je ova utakmica, litijumska „afera“ u nastavcima, nameštena i da je pobednik odavno poznat.
Nisu svi oni autoputevi, mostovi, luke, železnica, tuneli, avioni, kamioni džaba urađeni uz enormnu korupciju već da se sve lepo uveže za buduće fabrike baterija i prateće opreme što za električne automobile što za „leteće“ i svetlu budućnost za kolonizatore i devastaciju životnog prostora za domicilno stanovništvo.
Ali, takva je igra – pobeda nije opcija, važno je učestvovati (u sopstvenoj propasti). Srećno!
Piše: Dragan Karalazić
