Rijaliti Srbija
Reprezentacije u ekipnim sportovima sa grbom dvoglavog orla na grudima, dakle Srbije, provele su se ovog leta na svim takmičenjima na kojima su učestvovale kao bos po trnju. U stvari preciznije bi bilo reći, mada politički verovatno nekorektno, propali su kao muda kroz poderane gaće. Odbojkaši su na Svetskom prvenstvu igrali kilavo, njihov nastup je bio turističkog karaktera a upravo tog sportski energičnog i željnog pobeda karaktera u ovom timu i igri nije bilo ni u tragovima. Moramo se kao navijači pomiriti sa činjenicom da mi više nemamo igrače vrhunskog kvaliteta, da je atmosfera u državi što se odbojke tiče neobećavajuća jer ni u mlađim kategorijama se ne naziru budući asovi ovog sporta, nekako je odbojka u Srbiji potonula zajedno sa ostalim nadama i očekivanjima u društvu. Drugi su više ulagali u ovaj lepi sport, u igrače i rad od Saveza do terena. Italijani su se na velika vrata vratili na vrh svetske odbojke a nama ostaju samo lepe uspomene na dane kada su naši odbojkaši vladali planetom. Ti dani se, po svemu sudeći, neće skoro vratiti ako se ikada i vrate. Ono što je naciju prilično i neočekivano bacilo u bedak je neuspeh (eufemizam za propast) vaterpolista koji su i na Svetskom i na Evropskom prvenstvu (i u Svetskoj ligi) ispali pre glavnih borbi za medalje (na Svetskom peto mesto, na Evropskom deveto što je najlošiji plasman reprezentacije u istoriji). Jeste ova aktuelna reprezentativna postava podmlađena, bilo je mnogo debitanata a to znači neiskustvo na velikim takmičenjima, možda i malo više prepotentnosti zbog ranijih vrhunskih rezultata ali da će proći ovako neslavno niko nije mogao da pretpostavi. I sam trofejni selektor Savić bio je u čudu. Dugo su rezultati reprezentacije pokrivali mnoge loše stvari u ostalim segmentima koji čine jedan sport, u ovom slučaju vaterpolo, od organizacionih do finansijskih kao i međuljudskih odnosa i odnosa celokupne društvene zajednice prema našem „zlatnom“ sportu. I možda je sada došlo vreme za naplatu. Ali, kako se kaže – život ide dalje, biće još dana za megdana i pošto da skoro da nije moglo biti gore možemo da se nadamo boljim danima za srpski vaterpolo. I onda kao gorki šlag na već odveć gorku tortu dolazi poraz košarkaša od Italijana u osmini finala Evropskog prvenstva i rušenja divnih snova građana i građanki „zemlje košarke“ o ni manje ni više nego zlatnoj medalji. Pa, zaboga, u našoj ekipi su bili sve sami MVP-ijevi (Jokić, Micić) i ostali asovi, na klupi trofejni trener Kari Pešić, najjači smo i najbolji i sve naj naj, ovde se svi razumeju u košarku (i u fudbal), ove ostale momčadi će samo da statiraju i gledaju naše delije kako uzimaju zlato. Kad ono – međutim. U grupnoj fazi takmičenja naši reprezentativci su lako preslišali svoje rivale (sve prosečne ekipe i i spod toga) a kada su naleteli na ozbiljan i motivisan tim Italije nisu znali šta ih je snašlo. Italijanski igrači su zatrpavali naš koš trojkama a naši momci su gledali na to kao u pozorištu, tiho i bez naglih pokreta. I Kari je zapao u letargiju (dok je italijanski trener i bukvalno leteo po dvorani), držao je Jokića van igre punih 12 minuta a da verovatno ni sam nije znao zašto (osim ako cilj igre nije izgubiti dobijenu utakmicu) i generalno naš tim nije bio tim u poslednjoj četvrtini. Nisu imali ni herca ni kohonjes ni onog našeg nadaleko čuvenog inata u sebi, raspali su se u paramparčad od ekipe koja je u nastavku takmičenja, u četvrtfinalu, lako izgubila i ostala kao i mi bez odličja bilo koje boje. Ali, treba reći da su ovi momci prvi put bili na jednom mestu u isto vreme, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo igrali su neki drugi, reprezentacija odavno više nije kult i ne predstavlja za igrače mnogo važnu stavku u njihovim karijerama. A ako znamo, a znamo, da je na čelu Košarkaškog saveza Srbije bivši vrhunski košarkaš a sada tek jadni naprednjak Saša Danilović koji je, pokazalo se to u prethodnom periodu, baksuz koji ne može da napravi dobar reprezentativni rezultat (čast našim devojkama) ni slučajno a kamoli namerno, stvari postaju malo jasnije. I tu smo gde smo. Ipak, da nismo sasvim zaboravili da se igramo pod obručima pokazali su basketaši koji su na Evropskom prvenstvu u igri 3×3 osvojili zlato. I pošto smo „slavno“ propali tokom leta ove godine na reprezentativnom nivou u onim sportovima u kojima smo nekada postavljali standarde i bili velesila ostaje nam da se nadamo da ćemo na Svetskom prvenstvu u fudbalu (novembar-decembar) u Kataru zablistati i ostvariti neočekivano dobar rezultat. Na nas niko ozbiljno ne računa i to bi možda mogla biti naša prednost. Mi ovde, usred „polarne“ zime, krize energenata, sa mogućim restrikcijama struje možda ćemo se malko smrzavati ali u Kataru će biti leto a lepe vesti koje odatle eventualno budu stizale sigurno će, ako ništa drugo, bar malo zagrejati srca navijača i ostalih stanovnika posrnule zemlje Srbije.
Piše: Dragan Karalazić
