Ne moramo valjda baš uvek iskoristiti pravo na nešto. Pa ni pravo da ne znamo ništa, ma koliko nam to pravo bilo nadohvat ruke. Čudno je da, kako smo na časovima istorije učili, mi kao jedan oduvek buntovan, neposlušan i iznad svega, ponosan narod, pristajemo da u tolikom broju poslušamo one koji nam žele da ne znamo ništa. Pripadajući kontinentu koga sa ponosom nazivamo kolevkom mudrosti.
U nastavku, pokušavajući da razumemo vreme u kome živimo, pozovimo u pomoć neke od onih koje je iznedrila ova kolevka.
Erazmo Roterdamski, holandski teolog i filozof, savremenik je velikana sa kraja XV i početka XVI veka: Nikole Kopernika, Leonarda da Vinčija, Rafaela Santija, Albrehta Direra, Tomasa Mora, Martina Lutera, … . Erazmov učenik i prijatelj, nemački humanista i pesnik, Urlih fon Huten, na samom pragu Novog doba, oduševljeno zapisuje:
”Nauke cvetaju, duhovi se bude, milina je živeti!”
Istovremeno, njegov učitelj Erazmo, u svom čuvenom delu “Pohvala ludosti” , ironično poručuje :
”Najveća mudrost je da se, kada treba, praviš lud.”
Trenutno i nažalost, mnogo je onih za koje ta poruka nije ironična, nego je upravo suprotno, način življenja. Previše mračna bi bila svaka dalja priča o tome. I da li je to nešto novo?!
Antički filozof Zenon (490 – 430. p.n.e.) žali se da većina naroda sa kojim živi ništa ne razume. A naš Dositej Obradović, mnogo vekova kasnije, kao da, upućujući na krivce, jednim delom objašnjava razloge poraza o kome govori Zenon :
”Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili. ”
Prihvatanje ili neprihvatanje prava da ne znamo ništa, izgleda da je večno, i uvek je bilo i biće onih kojima odgovara ili ne odgovara da ga prihvate ili ne prihvate. Nemojte se previše ljutiti ni na jedne ni na druge.
Ostavimo te druge, možda da se povremeno upitamo verujemo li iskreno u ispravnost onoga što sami činimo.
Ili je bolje da, ne znajući ništa, ni o tome ne razmišljamo.