Šabac, kao i svaki drugi grad, ne sme da stagnira. Čim se ne razvija, propada. Za ovih godinu dana, baš ništa. Duplo golo. Renovirana kancelarija gradonačelnika, postavljena jedna skulpturica u Sava parku, a ponegde se po selima vodi računa da zaslužni građani dobiju asvalt u svom sokaku. Hoće da zaoru već urađene infrastrukturne radove na prostoru kvantaške pijace. Pre godinu dana, bilo je u planu da se bar dotera Dom vojske, na već sređenom trgu kojim dominira spomenik Jevremu Obrenoviću. U rebalansu budžeta, i ova jedina investicija koja podseća na kapitalnu je odjednom zaboravljena, a u predviđenom ulaganju piše – 0 dinara. Ko se nadao, taj se razočarao. Rukometni klub sa kojim smo se ponosili, više ne igra u Šapcu. Nema gde!
Hajde da vidimo ima li posla u gradu. U periodu od 2016. do 2020. broj nezaposlenih se stalno smanjivao, svake godine za više od 1.000. U ovoj godini, za šest meseci, broj nezaposlenih se povećao za 507 osoba. Dakle, neće da valja!
Grad je u predhodnom periodu imao jednu primetnu aktivnost: gledao je da se dodvori predsedniku države koliko god može. Izabrali smo ga za počasnog građanina Šapca, sin mu je gostovao u našem gradu, a razvukao se i transparent: “Živeo Aleksandar Vučić”. Moje je mišljenje da su hteli da kažu “Da živi Aleksandar Vučić”, ali se nisu baš najbolje snašli. Drugi put neka pitaju nekog, nije sporno da je živeo, računam, mislili su i na buduća vremena.
Sve je, nekako, simbolično! Baš na godišnjicu, stradala je Kasarska ulica. Zajaukaše zdrava stabla, sve jedno po jedno. Više nije zeleno, sad je sivo. Leže zeleni, zdravi obluci na gomile. “Pređe roka, došla im je žnjetva”, što bi rekao Njegoš. Tako su se i na Savi posušila letos nova stabla, a trava požutela. Može sad da se uređuje trotoar, da se pravi parking prostor, ali ova ulica više nikada neće biti onako lepa, uvek u hladu. A postojao je jasan plan da se podižu nove garaže u gradu, a da se ni jedno stablo ne poseče. Setim se Đorđa Balaševića (nisu mu ni do nožnih nokata) sa porukom: “Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio. I saznaće kad tad, da ne zna šta je hlad.”
Đorđe, još jedna žrtva kovida. I ove nedelje smo crna rupa na kugli zemaljskoj. Nigde se više ne umire nego ovde. A u epicentru te crne rupe je Šabac, koji sa samo još dva grada u Srbiji ove nedelje zbog broja zaraženih ne može da organizuje redovnu nastavu. Ne može gore!
Kažem samom sebi, ne baksuziraj, može i gore. Prekoputa ulice pokošenih stabala je kasarna. Dok gledam objekte u praznoj kasarni, odzvanja mi u ušima poruka postrojene vojske u Kraljevu, u punoj borbenoj gotovosti, kako peva:
Zbogom majko, sestro i nevesto,
zbogom prvi nerođeni sine,
zbogom ružo, zbogom ruzmarine.
Ovako je mirisalo na rat kada se moj sin rodio. Prvo je mirisalo, pa se i ginulo. Proklete devedesete! A evo, za desetak dana, moj sin će postati otac. Isto preti, prolila se krv, opet crveno crna koalicija. Ježi mi se koža na rukama. Nije valjda, baš dotle došlo! Valjda nije baš dotle došlo!
Pada mrak. Uključuje se ulično osvetljenje tamo gde sijalica još nije pregorela. Mislim, dobro je da sijalice traju duže od godinu dana!
Velimir Kuzmanović