Ekonomija bez domaćina
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić fotografisao se sa pokazateljem polugodišnjeg rasta BDP od 6,5 odsto, a kako je najavio slično se očekuje i za kraj godine. Međutim, ovoj Srbiji u “zlatnom dobu” ekonomski stručnjaci, kao profesori Ljubomir Madžar ili Miodrag Zec, nisu u prilici da širem audotorijumu ukažu na realne pokazatelje. Na primer ovako visok rast rezultat je i velikih investicija, kao što je to izgradnja gasovoda i auto-puteva ili brze pruge do Budimešte. Tako za ovu prugu uzet je kredit od 1,7 milijardi evra. Pitanje je samo hoće li se ova pruga i ekonomski opravdati, jer samo za kamate potrebno je zaraditi oko 40 miliona evra godišnje, a gde je redovno održavanje. Inače, ovom prugom su tri puta dnevno saobraćali vozovi, a kasnije dva puta, i šta li za robu znači da se prevozi brzinom od 200 kilometara na čas. Opomene stižu i od subvencionisanih inostranih preduzeća, kao što je to „Geoks“ iz Vranja, otpustivši 1.200 radnika. Do sada još nema zvaničnih pokazatelja opravdanosti ovakve ekonomske politike da se za radno mesto u stranim kompanijama izdvaja od deset pa i do 150.000 evra. Pretpostavlja se da je za ovu namenu izdvojeno nešto manje od milijardu evra, a posebno pogubno što u tome nisu ravnopravne domaće firme i preduzetnici. Pokazalo se da su u pitanju najčešće doradni, manuelni poslovi, bez visoke tehnologije. S druge strane ma koliko bilo hvale na uspešnost srpske privrede olako se zaboravlja da su današnje političke perjanice, kao predsednik Vučić, ministar Vulin ili predsednik Skupštine Dačić bili “korifeji” i u vreme najvećeg sloma Srbije: ratova devedesetih, međunarodne izolacije, hiperinflacije, nedostatka svega i svačega, pa do krađe devizne i dinarske štednje, i neisplaćivanja zarada i penzija… Mada mnogi relativizuju ove dve decenije ovog veka, pre svega onu deceniju od Petog oktobra. Zbog svega toga, kao rezultanta, Đinđićeva vlada nasledila je BDP od svega šest milijardi dolara, ili manje od hiljadu dolara po stanovniku, sa gotovo dvostruko većom zaduženošću. Krediti prema Londonskom i Pariskom klubu delimično si otpisani, isplaćene su penzije i zarade i druge obavaze koje su kaslile i dve godine. Isplaćena je devizna štednja pa čak i štedni ulozi kod Jezde i Dafine… Sve do 2008. godine BDP je rastao sedma-osam odsto godišnje, da bi u godini Svetske krize dostigao 53 milijarde evra. Kriza je, naravno učinila svoje, ali bogate države su ogromna sredstva uložila u očuvanje bankarskog sistema, što ovde nije bio slučaj. I nakon devet godina naprednjačke vlasti BDP je dostigao oko 48 milijardi evra. Po ekonomskim parametrima Srbija je jedna od najsiromašnijih država, i teško da će moći da sustigne one zemlje koje su posle pada Berlinksog zida vrtoglavo uznapredovale. Primera radi samo Slovačka, sa pet miliona stanovnika, ima BDP veći od svih zemalja Zapadnog Balkana koje su izvan Evropske unije. Nažalost, Srbiji nedostaje konzistentna ekonomska politika i reforme. Pored neekonmskog i netransprentnog podsticaja stranih kompanija, ogromna sredstva, više od milijardu i po evra uloženo je u opremanje Vojske i policije, neracionalno je dato svim građanima po sto evra za pomoć u pandemiji a sada se sprema nova tranša za penzionere po 20.000 dinara ili nešto manje od 300 miliona evra, odnosno tri odsto budžeta. To je već politička priča, da se potkupe penzioneri za glasanje, za opstanak ove vlasti. Ono što je zaboravljeno to je, pre svega, ulaganje u školstvo a i agrar je ostao na repu. Agrar koji daje stabilnost državi, u šta se ulaže skromnih pet odsto budžeta. Tako od nekadašnjih 12.000 dinara po hektaru za ratarstvo i povrtarstvo to je spalo na četiri hiljade dinara, dok su u drugim zemljama te subvencije 400 evra po hektaru.
Osamdestih godina o značaju HI ”Zorka” dovoljno govori što su bivši direktori zauzimali značajne državne funkcije: Aleksandar Mitrović bio je potpredsednik Savezne vlade, Raka Žunić potpredsednik Vlade Srbije a Krsta Avramović potpredsednik Skupštine Srbije. “Zorka” je zapošljavala oko deset hiljada radnika, zajedno sa rudnicima i pogonima u drugim sredinama.
Devizni priliv bio je oko 150 miliona dolara, a otvarane su i nove fabrike: Farmacija, Beli limovi… Nekadašnja velika preduzeća sa po hiljadu i više zaposlenih su uglavnom propala: ”Sedmi juli”, “Izgradnja”, “Šapčanka”, “NaMa”, “Šabacpromet”, kao i najveća šabačka investicija, Šećerana, koja je koštala 120 miliona dolara…
Međutim, privatizacija je obavljena po ubrzanom receptu, a prethodno su srpska preduzeća zakasnila da se uključe u tehnološku revoluciju koja je zahvatila zemlje istočne Evrope. Samo u DDR Zapadna Nemačka je uložila više od hiljadu milijardi nemačkih maraka, a i danas ovaj deo države znatno zaostaje, jedino je suvereno preostala fabrika optike “Karl Cajs” Jena.
Iako mnogi imaju nostalgično sećanje na uspešnost nekadašnje SFRJ, brojke su neumoljive. Osamdesetih godina, tačnije 1982, tadašnja SFRJ nije mogla da isplaćuje svoje obaveze pa je pretila zaplena imovine, brodova, aviona, i slično… Donet je Dugoročni program ekonomske stabilizacije, ali nije zaživeo, jer to nije dozvolio Savez komunista. Tadašnji BDP je skromno rastao ispod 0,5 odsto godišnje, a posebno je smanjena produktivnost, i u proseku se radilo oko tri časa dnevno. Ipak, nakon izbora Ante Markovića za premijera Savezne vlade preduzete su temeljite reforme, da bi 1990. godine, spoljni dug bio smanjen sa 20 milijardi dolara na 12,2 milijarde. Prosečna plata bila je hiljadu nemačkih maraka, što je zaista bio impresivan rezulatat za zaposlene. Kao najvažnije, tadašnja Evropska zajednica nudila je ubrzano priključenje sa znatnim podsticajima, a to je podržavala i Amerika, takođe sa milijardama dolara. Naravno uz sve to ulazili su i brojni poslovi, pa je tako samo sa Amerikancima bio spreman ugovor za trenažni avion “super galeb”, vredan 50 milijardi dolara. No, sve tu to olako srušile nacionalističke težnje, potonji ratovi, koji ništa nisu doneli sem razaranja i mržnje, i sada smo tu – gde smo.
D.Eraković