Dejan i Vesna Todorović, selo Subotica
Tokom dve decenije braka Dejan Todorović i njegova supruga Vesna, meštani sela Subotica, znaju samo za težak rad i obaveze. To je, kako ističu, sudbina poljoprivrednika, naročito onih koji svaštare, a takvih je u Srbiji mnogo. Deca srednjoškolci, sin i ćerka, kod bake su u Koceljevi, kako bi lakše pohađali nastavu i izbegli svakodnevna putovanja. Dejanova majka prima umanjenu poljoprivrednu penziju, a sav ostali prihod dolazi isključivo od njihovog rada i nesrazmeran je broju sati provedenih u poslu. Pored šest hektara svoje zemlje za koje može da dobije subvencije, obrađuje još 10- 12 hektara pod zakupom. Hrana koju proizvedu odlazi za stoku, a trenutno drže 12 krava. Bave se i voćarstvom, na 50 ari zasađena je kupina i imaju oko 900 stabala šljive.
-Predajemo kupinu hladnjači u selu i tu nam izlaze u susret sa cenom, jer su nam familija i doteramo dobru robu, budući da ne prevozimo ni kilometar do tamo. Davali smo po 68- 69 dinara, imali smo neke slatke, ne samo čačanku. Da smo plaćali berače, ne bi nam ništa ostalo, zato smo sami brali. Prošle godine je bila solidna cena šljive, ove nikakva, oko 20 dinara prosek. Ne možemo da ostvarimo pravo na subvencije za sadnju zbog posebnih kriterijuma. Čak i da uspemo da ih ispunimo, treba mnogo ulaganja, a neizvesno je da li ćemo dobiti povraćaj sredstava. Poljoprivrednici starosti do 40 godina imaju bolje uslove, sve uzimaju na predračun, država im uplati 60- 65 posto, oni samo plaćaju ostatak – objašnjava Dejan.
-Most je katastrofa, kao iz srednjeg veka. Obraćao sam se nadležnima kad su bile poplave, predsednik opštine se pravi da ne zna. Urađeno je mnogo, ne sporim, ali tu jednostavno nije. Put do tog mosta udaljen je kilometar od glavnog asfalta Koceljeva- Crniljevo. Širi je kombajn od mosta, koji je gvozdeni, a jedna strana se već urušila, nema ni ograde, strašno. Nismo toliko zabačeno mesto, posle nas su Ljutice. Radili su i mostove na putu za njive, ne za kuće. Nama jedan metar asfalta koji skreće sa glavnog puta nije urađen- ističe on.
Naglašava da se u medijima stvara utisak da se za selo mnogo izdvaja i da poljoprivrednici žive dobro, ali da je to samo tako na ekranima, a u realnosti sasvim drugačije. Od države i kakvu – takvu pomoć dobijaju, ali od opštine ništa.
-Samo ću navesti primer da je litar mleka jeftiniji od litra kisele vode, tako da nam redovne isplate uz takvu cenu ne pomažu mnogo. Obavezani smo ugovorom na pet godina da isporučujemo određenu količinu, a u slučaju raskida dužan sam da im nadoknadim gubitak prema tačno obračunatoj formuli. Za zemlju su smanjili subvencije, a za onu iznajmljenu svakako ne mogu ni da ih dobijem. Dobio sam povraćaj za kupovinu mehanizacije na koji sam čekao dve godine. Vi morate sav novac da uložite, pa kad i ako dobijete. Kad gledate televiziju i sedite negde u Beogradu imate utisak da se nama daje, da se pare ulažu u selo. Možda neko dobija, ti veliki verovatno, ali mi sitni ne. Ne mogu da osporim da dobijam premije od države, 25 hiljada po kravi, ali od opštine nikad ništa dobili nismo u poslednjih 30- 40 godina. U drugim lokalnim samoupravama troškove osemenjavanja krava većim delom snosi opština, negde i sve, kod nas ni dinara, nikad nam ništa nije pomogla u pogledu poljoprivrede. Čak su nam indirektno uništili poljoprivredu dovođenjem fabrika u Koceljevu. I to bi bilo donekle u redu da ljudi ne rade za minimalac, osim u jednoj od njih, gde su malo više plate od minimalne- navodi on i dodaje da uz takvu platu ne mogu da očekuju ni bolje penzije.
Sve je to uzalud, smatra, jer je sve manje radne snage, i za fabrike, i za njivu. Stanovništvo je sve starije, mladi odlaze, a budući da i sam ima rodbinu u inostranstvu, savetovaće deci da i oni okušaju sreću van granica.
-Borim se svom silom da oni odu odavde. Ćerka neće sigurno ni ostati, ne voli selo, ali mi se čini da bi sin voleo da ostane. Ponavljam, nismo daleko, četiri kilometra od centra Koceljeve. Prvo selo do opštine, a Koceljeva ima 17 sela, među njima ima zabačenih, praktično bez ljudi. Mislim da nama pomoći nema, jer nemamo stanovništvo. Imate ljudi od 80 godina, da im date 100 hiljada evra bespovratno, ne mogu da rade. Imam familiju u inostranstvu, moju u Nemačkoj i ženinu u Austriji, mogao sam da odem kad god hoću. Prošle godine sam rešio da sve to rasprodam, ali stalno odlažem. U našem selu, opštini, ne možete da nađete čoveka da vam radi za 5.000 dinara dnevno. Oni koji pristanu, rade jedan dan, posle sednu ispred prodavnice, tri dana, piju, jedu, tako im prolazi život – kaže Todorović.
Prošle godine mučila ih je i suša i poplave, pa su uz težak rad beležili i čiste gubitke.
-Ove godine nismo imali vode, tolika je bila suša da smo dovlačili vodu. U proleće je bilo poplave, morao sam da pokosim, zgrnem i sve zapalim na zemlji gde plaćam kiriju. Kupovao sam seno. Supruga i ja radimo po 16- 17 sati, nema podele posla među nama, sve se radi. Da li joj je teško ili nije, ne znam, ne buni se. Nekako smo prihvatili da tako moramo. Nama je to normalno, mnogima je strašno. Krave su najveća obaveza, ne možeš da odeš nigde, uvek moraš da se vratiš tačno na vreme. Mi ne živimo od infrastrukture i fabrika, da su toliko dobre, svi bi išli tamo da rade. I to malo rada na selu su njihovim otvaranjem uništili, jer ljudi radije biraju male, a sigurne plate, nego neizvesnost u poljoprivredi. Na selu dok imaš snage radiš, posle je gotovo. Zato kažem, deca će raditi šta odluče, a ja im preporučujem da odu na vreme. Ne kažem, ne cvetaju ni tamo ruže. Jednostavno, ako ostanu ovde, neće imati s kim da rade, da se druže, da žive, džabe sve kad nema ljudi – zaključuje Dejan Todorović.
D.Dimitrijević
