Uz njih duša manje boli

Medicinske sestre i tehničari koji rade sa duševnim bolesnicima, moraju da budu predodređeni za taj posao. Ovde je strpljenje ključno, natprosečna smirenost, upornost, tolerancija, empatija. A nadasve spremnost da se tokom čitavog dana bude u pripravnosti, izoštrenih čula, gde ni najmanji detalj ne sme da promakne. Kako pacijent sedi, kako drži ruke, kakva mu je gestikulacija, izraz lica, pogled, kako govori i još niz toga što se mora ispratiti.

Rad na Odeljenju psihijatrije Opšte bolnice „Dr Laza K. Lazarević“ Šabac znatno se razlikuje od rada na bilo kom drugom odeljenju. Koliko god se trudili, medicinske sestre i tehničari, ali i radni terapeuti, ni nakon smene ne mogu da ostave posao na odeljenju. Prati ih gde god da odu, čak i u satima odmora, što često utiče na čitavu porodicu. Stres je preveliki. Ali oni svoj posao iznad svega vole, a sebe ne mogu da zamisle kako rade na nekom drugom odeljenju.

Verica Milovanović jedna je od njih. Već 15 godina je glavna sestra ove službe. Ranije je radila u Beogradu kao hirurška sestra, a u šabačkoj bolnici godinama je bila glavna sestra u Službi za ginekologiju i akušerstvo. I zato vrlo dobro zna da je ovo odeljenje po svemu specifično. Toliko drugačije od ostalih da često ni kolege zdravstveni radnici ne mogu u potpunosti da razumeju šta znači biti svakodnevno u kontaktu sa pacijentima obolelim od različitih duševnih smetnji.

– Često primamo agresivne i uznemirene pacijente. Kada ih pogledate, nikada ne znate šta im se vrzma po glavi. Ovaj posao nije toliko naporan fizički koliko je psihički zahtevan. Stalno morate da budete na oprezu. Morate da budete emotivno zreli, autentični, da ste u stanju da prepoznate potrebe pacijenta, da budete uporni i tolerantni, da ih stalno kontrolišete, analizirate njihove postupke i pokušate da im korigujete greške. I ni u jednom trenutku ne smete da se opustite – objašnjava Verica Milovanović.

Na uvrede, kletve, psovke ili pretnje, već prvog dana su oguglali. Ne uzimaju lično teške reči koje dolaze od pacijenata. Neretko trpe i fizičke napade, pa modrice i ogrebotine umeju da budu sastavni deo njihove uniforme. Budući da je pacijentima na psihijatriji uvek potreban pojačan nadzor, noćna dežurstva dodatan su napor za zaposlene. Jedino tokom dnevnih smena na ovom odeljenju ima više osoblja koje može da interveniše u slučaju da pacijent postane uznemiren i agresivan.

Uprkos svemu, ništa im ne pada teže nego kada na prijemu zapaze poznato lice. Kako Verica Milovanović ističe, uloženi trud i energija veoma često nisu vidljivi, s obzirom na to da su psihijatrijski pacijenti uglavnom uvereni da su zdravi, pa čim primete da im je bolje prestanu da uzimaju terapiju. A onda sledi povratak na odeljenje i sve ispočetka…

– Lečenje je nemoguće ako u to, kao prva karika, nije uključena porodica pacijenta, a potom i socijalna sredina u koju se vraća po izlasku sa ovog odeljenja. U timu smo i mi, odnosno lekari, sestre i tehničari, radni terapeuti, psiholog, defektolog. Svi mi činimo jedan tim. Nažalost, u našem društvu i dalje se s podozrenjem gleda na osobe sa psihičkim poremećajima. Ljudi će da kažu primera radi, da imaju srodnika koji boluje od dijabetesa ili od hipertenzije, da imaju problem sa štitnom žlezdom i slično, nego da pominju psihički problem. A i to je hronična bolest kao svaka druga. Terapija postoji – kaže Verica Milovanović.

Bez obzira na neprijatnosti koje često tokom smene doživljava, Verica Milovanović je svesna da radi sa bolesnim sugrađanima i ima razumevanja za njihovo stanje. Sa njom se po ovom pitanju slažu Verica Nazor i Snežana Veselinović, najstarije sestre u službi. Obe ističu da iako su se tokom radnog veka suočavale sa opasnim situacijama, nikada ne bi mogle da rade na nekom drugom odeljenju. Psihijatrija je najlepše odeljenje, jednoglasne su.

– Počela sam da radim 1979. godine. Psihijatrija mi se svidela još u srednjoj školi na praksi. Bilo mi je interesantno, jer je specifično. Bilo je trenutaka koji su me uplašili, ali kada bih ponovo trebala da upišem srednju školu i da radim negde, ponovo bih isto birala – naglašava Verica Nazor.

I majka i starija sestra Snežane Veselinović radile su na psihijatrijskom odeljenju. Ona je tu od 1984. godine i kroz šalu kaže da je njenoj porodici izgleda predodređeno da rade na ovom odeljenju. Smatra da tu ne može svako da bude sestra ili tehničar.

– Moraš da budeš smiren. Ako je pacijent uznemiren, ne možeš i ti slično reagovati. Samo ćeš izazvati agresiju. Bilo je nebrojeno situacija kada smo se vezivali za pacijenta, a i oni za nas. To budu uglavnom stari pacijenti, pa znamo šta možemo od njih da očekujemo – kaže Snežana Veselinović.

Pored glavne sestre Verice Milovanović, Verice Nazor i Snežane Veselinović, u Službi za psihijatriju rade još i Dragan Gačević, Mirko Lazarević, Slobodan Lazarevski, Dragica Petrović, Dragoljub Brzaković, Dejan Avrić, Milan Dimitrijević, Velena Savić, Branislav Đurđević, Slađana Rakić, Milan Šijan, Rade Marković, Nikola Nedeljković, Slađana Tovitović, Sandra Josipović, Snežana Ignjatović, Emica Marković, Ivana Arsenović. Sa njima su i radni terapeuti Radomir Mandić, Slavica Damnjanović i Mirjana Perišić.

RADNA TERAPIJA

U Službi za psihijatriju organizuje se okupaciona radna terapija, a sa pacijentima radi troje radnih terapeuta. Ovakav vid terapije vrlo je koristan za sva anksiozna stanja, odnosno za stanja psihičke napetosti. Kako Mirjana Perišić, viši radni terapeut u Dnevnoj psihijatrijskoj bolnici ističe, na ovom mestu u zavisnosti od ličnih afiniteta, pacijenti mogu da izraze svoju kreativnost, a često se organizuju izložbe radova nastalih na terapijama.

– Osim okupacione radne terapije koja je nezaobilazni deo lečenja, imamo socioterapijske grupe, gimnastičke vežbe i relaksaciju. U grupi razgovaramo o temama koje su važne za pacijenta, svi učestvuju i daju svoje viđenje nekog problema. Nakon toga, kroz radnu terapiju, pacijenti mogu da izraze svoju kreativnost. Neko crta, neko slika, hekla, pravi korpice od papira, ukrašava predmete i slično. Sve ovo vrlo je korisno za njih, pošto dosađivanje može pogoršati njihovu bolest. Vrlo bitan segment radne terapije je strpljenje i istrajnost kako terapeuta, tako i pacijenta. Mnogo truda za male pomake ne treba da nas obeshrabri. Put do oporavka je dug, ali je krajnji rezultat nagrada za uloženi trud – kaže Mirjana Perišić.