PRVI OVOGODIŠNJI IZLET DRUŠTVA PRIJATELJA HILANDARA
Šabačko Društvo prijatelja Hilandara, koje obeležava dve decenije postojanja, organizovalo je 10. jula prvi ovogodišnji hodočasni izlet. Put Fruške gore, bez straha od korone, krenulo je 30 njegovih članova i posetilo četiri od 16 fruškogorskih manastira. Na razmeđu Iriga i Rume osmotrili su mnogo puta već viđeni „Spomenik kugi“, podignut krajem 18. veka u znak sećanja na epidemiju koja je u Sremu počela 14. jula 1795. godine. „Crna smrt“ tada je odnela više od polovine stanovnika Iriga, preko 2.500 života, a na mestu gde je bio sanitarni kordon za odbranu od pošasti – koja je harala i čitavom Evropom – Rumljani su podigli spomenik u znak zahvalnosti što ih je smrtonosna bolest mimoišla.
Hilandarci iz Šapca zastali su potom nedaleko od Iriga, u Novom Hopovu, manastiru u Eparhiji sremskoj. Žutom fasadom, veličinom, lepotom i mirom, plenila je svetinja podignuta na južnom planinskom obronku. Prvi pisani trag o spomeniku kulture od izuzetnog značaja, većem i bogatijem od Novog Hopova, potiče iz 1451. godine a manastirska crkva posvećena sv. Nikoli najznačajnija je sakralna građevina na tom prostoru. U njoj se tri godine molio mladi Dositej (1757-1760), a pred njenim ikonama i kivotom velikomučenika iz 3. veka Teodora Tirona pomolili su se i Šapčani. Nakon upoznavanja sa bogatom i burnom manastirskom prošlošću, duboko udišući opojni fruškogorski vazduh, u dvorištu Novog Hopova zapali su sveće za žive i upokojene.
Kać, naselje u Šajkaškoj oblasti Južnobačkog okruga, bio je drugo odredište šabačkih hodočasnika. Vanzemaljskom lepotom kaćskog manastira, posvećenog Vaznesenju gospodnjem, svi su bukvalno bili zatečeni. Za vernike i turiste svetinja je otvorena 2012. godine, a još uvek je u izgradnji. U manastirskom dvorištu majstori su neumorno radili i na 35 stepeni, ali, impozantna crkva čeka freskopisce. Novovekovni manastir uzrasta pod blagoslovom episkopa bačkog Irineja Bulovića, a sve što je završeno posmatrača ostavlja bez daha jer sija u zlatotisku i vanzemaljskoj raskoši. Ulazeći u manastirski prostor posetilac ima osećaj da je ukoračio u raj: lepotom plene mozaici sa biblijskim scenama, likovima svetitelja i rajskim pticama – paunima, ali i autohtono i egzotično bilje, ceveće i drveće. Manastir u Kaću, rečju, pravi je dragulj kaćske četvrti Sunčani breg ali i cele Srbije.
U Kovilju, upola manjem naselju od Kaća, Šapčane su dočekale rode. Velike i lepe crno-bele ptice šepurile su se u svojim ogromnim gnezdima svijenim na električnim studovima duž puta, a neke su i sa krovova istezale vratove i širile krila. Otkada je Koviljčana, kažu, rode se kod njih gnezde i iznova vraćaju kao da putniku namerniku baš one treba da pokažu put do koviljske svetinje. Dveri velikog manastirskog kopleksa i 10. jula bile su širom otvorene, a jedan od 30 monaha iz bratstva predstavio je prošlost manastira desetak kilometara udeljenog od Novog Sada. Šabački Hilandarci imali su iznenadnu sreću i čast da ih potom blagoslovi Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Porfirije, koji je pre ustoličanja u parijaršijski tron bio iguman Kovilja i osnivač manastirskog Centra za besplatno lečenje od bolesti zavisnosti „Žuta kuća“.
Novi jednodnevni hodočasni izlet šabačko Društvo prijatelja Hilandara organizovaće 31. jula. Njegovi članovi tada će posetiti Republiku Srpsku, manastir Tavnu, Bijeljinu i njene svetinje, a u povratku etno-park Stanišić.
Koviljski manastir nadaleko je poznat i po proizvodnji meda od ruzmarina, raznih melema i tinktura, ali i likera i rakija od kajsija, šljiva, zelenog oraha, jabuka, krušaka, malina, dinja, loze. Dostignuća manastirske destilerije zahvaljujući internetu obilaze svet, ali je bogata prošlost svetinje mnogo manje poznata. Prema predanju, manastir je podignut na mestu gde su se – zahvaljujući posredovanju sv. Save – pomirili srpski kralj Stefan Prvovenčani i ugarski kralj Andrija. Smatra se da su ga prvo naselili monasi iz Žiče, i da je tokom srednjeg veka bio metoh manastira Privina Glava.
Kovilj arhitekturom podseća na Manasiju, a posebnim ga čini i to što njegovi monasi i danas neguju vizantijsko pevanje i služe drevnu liturgiju. Deo njegove istorije je i činjenica da mu je carica Marija Terezija dala posebnu privilegiju. U manastirskoj crkvi, podignutoj u 18. veku, počiva arhimandrit, istoričar i bogoslovski pisac Jovan Rajić. Taj hram danas nagriza vlaga i ugrožava ikone, ali, pozlaćeni ikonostas – na sreću – prkosi vremenu i pleni lepotom.
Poslednje na hodočasnom putešestviju Šapčana bilo je vojvođansko mesto Vrdnik, koje je samo pola sata udaljeno od Novog Sada a poznato je po banjskom lečilištu i istoimenom manastiru. I četvrta fruškogorska svetinja, nazvana i Mala Ravanica, ima bogatu i slavnu prošlost. Povezana je sa Velikom seobom Srba, tokom koje su monasi Ravanice u izbeglištvo poneli kivot kneza Lazara a onda ga iz Sent Andreje vratili da bi – po želji patrijarha Arsenija Čarnojevića – bio bliže Srbiji i Srbima pod Turcima. Ravanički monasi tada su mošti svetog kneza smestili u Vrdnik, gde su obnovili razoreni manastir iz 16. veka.
Lazarev kivot od kiparisa, izrađen 1826. godine, više puta je napuštao Malu Ravanicu. Od ustaša je 1942. sklonjen u Beograd, a 1988. pohodio je Srbiju i na Vidovdan sledeće godine stigao na Gazimestan pa u Ravanicu. U vrdničkoj svetinji ostala je samo Kneževa ključna kost, jer se odvojila od tela, a smeštena je u staklenu posudu ugrađenu u kivot. Šapčani su se poklonili svetim senima, a celivlali su i česticu velikomučenice Anastasije, donetu sa Hristovog groba. U manastirskoj porti, potom, razgledali su spomen-bistu Milice Stojadinović Srpkinje postavljenu u proleće 1912. godine.
Nakon celodnevnog uživanja u fruškogorskim lepotama, zelenilu i čistom vazduhu, šabački Hilandarci u Šabac su pošli umorni ali zadovoljni. Sve četiri svetinje koje su posetili zatekli u radovima, tri u rekonstrukciji i jednu u intenzivnoj izgradnji. Bitka sa večnost, razmišljali su u povratku iz Male Ravanice i Vrdnika, upravo tako se dobija.
Živana Vojinović
Foto: Lj. Mišković
