ŠAPČANIN, MAESTRO MIKICA JEVTIĆ – DIRIGENT U SRPSKOM NARODNOM POZORIŠTU U NOVOM SADU
Prošlog meseca u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu odigrana je, po ko zna koji put čuvena predstava Karmina Burana. Nakon odgledane predstave, sastali smo se sa Šapčaninom Mikicom Jevtićem koji je u pomenutoj predstavi maestro to jest dirigent. Inače, Mikica je dobitnik prve nagrade „Stefan Turčak“ na Međunarodnom takmičenju dirigenata u Kijevu 2006. a ove godine od 26. novembra do 1. decembra pozvan je da bude član žirija na pomenutom takmičenju. Zamolili smo ga da za čitaoce „Podrinskih“ iznese svoje utiske vezane za predstavu, da nam ispriča nešto o svom pozivu, preporuči neke zanimljive predstave, koliko se novca izdvaja za kulturu u Novom Sadu, Beogradu, Šapcu i da nam kaže zašto Šabac nema svoj gradski orkestar
Dugo godina si u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu?
Od 2011-te sam ovde, već šest godina. Posle završene muzičke škole u Šapcu prešao sam u Srpsko Narodno pozorište i radim kao dirigent.
Gledali smo zaista sjajnu predstavu Karmina Burana, da li možeš da kažeš nešto više o ovoj predstavi?
Koliko je dugo ova predstava na repertoaru?
Čini mi se od 2010-te. Ja još nisam bio u SNP-u, ali evo već šest, sedam godina je vrlo uspešna, uvek je puna sala i uvek se traži karta više.
Koliko izvođača ima u predstavi?
Vrlo kompleksna predstava, sigurno oko sto dvadeset učesnika, uključujući i orkestar, hor, soliste i balet. Znači, bukvalno osim drame, ceo ansambl SNP-a je angažovan u ovoj predstavi.
Da li ste negde gostovali sa ovom predstavom?
Jesmo, u Tivtu, prošlo ili pretprošlo leto, ali samo kao koncertno izvođenje i to je imalo jako veliki uspeh.
Pored ove čuvene predstave u kojim još predstavama odnosno delima diriguješ?
Od opera tu su još Mocartova Čarobna frula, predstava koja je pravljena za najmlađe, za decu, ali mogu je i odrasli pogledati. Ja savetujem svima da dođu da je vide jer je vrlo zanimljiva, edukativna što je najbitnije. Traje oko sat vremena, imamo glumca naratora sve vreme kroz predstavu, koji decu upoznaje sa instrumentima, sa glasovima koji postoje, tako da evo moje tople preporuke za to. Pored toga još opereta kneginja Čardaša, Ljubavni napitak, od baleta skoro sve Labudovo jezero, Krcko Oraščić, Uspavana lepotica, Romeo i Julija, Žizela i mnoge druge….
Krcko Oraščić je novogodišnja predstava, tako da je možemo preporučiti svim čitaocima upravo sad pred novogodišnje praznike?
Tako je, igra se čak i krajem novembra pa skoro ceo decembar. Tematika je novogodišnja, tako da gotovo u celom svetu se ona negde igra, evo još jedan poziv za sve čitaoce da dođu u SNP.
Kada je kultura u pitanju, šta misliš da li se dovoljno novca izdvaja u Novom Sadu, Beogradu, pa i Šapcu, to te pitam pošto si Šapčanin. Imaš li možda te informacije?
Naravno da Novi Sad, Beograd i Šabac nisu za poređenje kada je budžet u pitanju. Naravno da je to daleko više sredstava u Novom Sadu i Beogradu, ali ono što je moja zamerka je generalno što Šabac, evo već koliko sam ja od 2005-te, kad sam se vratio sa studija, bilo je pregovora sa svima koji su tada bili na tim mestima za kulturu, gradonačelnicima i tako dalje i Šabac još uvek nema sluha da mora da se formira jedan gradski orkestar.
Šabac to nema?
Naravno, da nema. Makar to bio, jedan kamerni gudački orkestar za početak koji može da broji od petnaest ljudi pa naviše. Znači, to nije ni puno sredstava, to je samo malo dobre volje. Mislim da je krajnje vreme da Šabac dobije jedan takav orkestar.
Ja kao Šapčanin često gostujem u Zrenjaninu, u Subotici, a evo moj rodni grad još uvek nema sluha za to.
Kada si pomenuo da gostuješ u Zrenjaninu, kakva je tamo situacija?
Tamo se obnovio rad koji je negde pred rat prestao da bi se 1960-te ponovo obnovio. Međutim, ponovo se prekinuo i evo recimo od pre pet ili šest godina kontinuirano radi. I to vrlo uspešno, moram priznati, tako da treba se malo ugledati na gradove u unutrašnjosti. Tim bolje što Šabac ima, tj imao je lepu kulturu kada su orkestri u pitanju, tako da bi to trebalo da se nastavi.
A da li bi ti mogao da dođeš u Šabac pa pregovaraš sa našim predstavnicima koji su zaduženi za kulturu grada?
Naravno, samo tamo mora neko to da pokrene. Mora da postoji dobra volja i interes da se to formira. Ja sam vrlo zainteresovan i vrlo rado ću doći.
Moram ti priznati, da je meni želja bila da postanem dirigent. Ali to je veoma odgovoran, težak posao, čini mi se. Šta ti možeš da mi kažeš o tome, kakav je posao dirigenta?
Znaš, ja jako volim svoj posao. Jako. Ali kada bi me pitali, da li bih ponovo bio dirigent… ne znam. Ne, ne bih… ne znam! Lepo je naravno uvek posle uspešne predstave. Čovek se lepo oseća i to je u stvari ono za šta mi to radimo. Za tu nagradu i reakciju publike. To je ono što puni baterije, ali nije jednostavno. Jako puno troši čoveka, iskreno.
I mentalno i fizički i to zahteva jedan poseban režim života. Recimo evo mi smo u julu i avgustu slobodni, ali to za mene nije odmor, nego uvek imam nešto da pripremim za sledeću sezonu i to je konstantan rad na sebi i to je doživotno tako. Nema da si naučio jednom nešto i sad do kraja života ništa ne radiš. To je konstantan rad na sebi i kažem opet, jako volim svoj posao ali je jako teško i iscrpljujuće.
Da li može da se dogodi greška pri izvođenju neke predstave i kako se to zamaskira?
Postoji jedna čuvena šala – „Ne čuje se greška dirigenta“. Uvek, jako puno zavisi od dirigenta, čak i kad nešto uslovno krene po zlu u predstavi, dirigent je taj koji će to vratiti u normalan tok. Tako da, jako puno zavisi, možda ne izgleda ali zavisi. Ne samo od dirigenta, kažem jedna predstava je užasno kompleksna i bukvalno zavisi od svakog pojedinca. Recimo, ono što publika nikada ne vidi je koliko tu radnika postoji iza scene koji rade za vreme predstave, to je jedna mašinerija i to je jedna kompleksna stvar. Pogotovo kada su opera i balet u pitanju. Dramska predstava uvek ima negde malo manji aparat ali balet i opera su baš onako brojni.
Mikice, zahvaljujem ti se na razgovoru i želim ti uspešno dirigovanje kroz život.
Hvala i Vama.